Hodočašće bez kraja

Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača (Ibn Batuta, 1304-1369, najveći putnik islamskog sveta)

Ibn BatutaPicture10 1304-1369 (?) (Šams ad-Din Abu Abdullah Muhammad Ibn Abdullah Al Lawati Al Tanji Ibn Battuta) bio je i ostao najveći putnik svih vremena – poznat po počasnom nazivu Šams ad-Din, to jest tituli poštovanja koja se svojevremeno dodavala imenima učenih ljudi, posebno na islamskom Istoku, a koja znači „Sunce religije“.

Rodio se u berberskoj porodici u Tangeru (Maroko) za vreme vladavine Merinidskog Sultanata. Bio je sunitski učenjak i pravnik – povremeno i kadija. U istoriji je, ipak, ostao zapamćen kao neumorni i istraživač, koji je za nešto manje od trideset godina prešao oko 120.000 kilometara, ostavši do danas jedini poznati putnik u srednjem veku koji je obišao celokupni „Dar al-Islam“, što podrazumeva sve zemlje i vlade muslimanskog sveta iz tog „vakta i zemana“, ali i današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, čime je višestruko nadmašio svog prethodnika, bliskog savremenika i putnika Marka Pola. To je prostor na kome se danas nalaze 44 države.

Lik i delo Ibn Batute često se, sasvim pogrešno, naravno, upoređuje sa likom i delom mletačkog putnika i trgovca Marka Pola, za koga se tvrdi da je rođen na Korčuli, u to vreme u sastavu Mletačke Republike. Ibn Batuta je bio putnik, hodočasnik, istraživač, „globetrotter“, ambasador, pravnik i jedno vreme dvoranin kod sultana od Delhija. Kada govorimo o Ibn Batuti, govorimo o spiritualnom, intelektualnom i naučnom putovanju, neiscrpnoj životnoj energiji i radoznalosti koje ga do kraja nisu napustile – za razliku od Marka Pola, čiji su motivi bili znatno prizemniji i više „komercijalni“.Picture1

Ibn Batuta je većinu vremena putovao kopnenim putem, i, mada se veoma plašio plovidbe, pobedio je strah, jer njegov put je zahtevao i plovidbu nemirnim morima i okeanima. Pomorske etape će pokazati da su muslimani u to doba bili dominantni u pomorskoj trgovini (i ne samo trgovini) od Crvenog mora i Persijskog zaliva skoro do Indijskog okeana i Kineskog mora.
Nekoliko godina nakon povratka u Fez (1353), sultan Abu Inan Faris naređuje Batuti da svoje uspomene sa putovanja diktira u pero Ibn-Juzaiju, učenom čoveku i prinčevom sekretaru koga je upoznao u Granadi – tako je nastala i hronika Ibn Batutinog putovanja. Priče koje je zapisao Ibn Juzai i koje je obogatio i sopstvenim komentarima osnovni su izvor informacija o Batutinim avanturama. Naslov tog prvog rukopisa mogao bi se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudima gradova i lepotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili „Putovanja“. Bez obzira na očiglednu fikciju kada su mesta u pitanju, Rihla ipak pruža dokaz o postojanju nekih delova sveta u XIV veku.
Činjenica je, dakle da gotovo sve što se zna o Ibn Batutinom životu potiče iz jednog izvora – samog Ibn Batute (preko Ibn Juzaija).
O Ibn Batutinom životu nakon objavljivanja Rihle malo se zna. Moguće je da je bio postavljen za kadiju negde u Maroku. Nakon njegove smrti, knjiga je bila vekovima sakrivena od drugih, čak i u muslimanskom svetu. Nepravda je ispravljena u XIX veku, kada je knjiga ponovo otkrivena i prevedena na nekoliko evropskih jezika.

Ibn Batuta je prešao, za to vreme (ali i bilo koje drugo, sve do danas) ogromne razdaljine, nešto što pre Magelana nikome nije pošlo za rukom (Magelan je, ipak, bio moreplovac i nije putovao sam, već sa raznim ekspedicijama). Budući da je često putovao bez pratnje, doživljavao je i neprijatnosti – kao, kada je, na pučini, ispred Malabara (Indija ) bio napadnut i opljačkan – ali je, isto tako, budući da je bio sjajan filozof i vešt govornik, znao i da ubedi napadače da ga puste zdravog i čitavog, jer on je samo „običan putnik odan Bogu“, bez brige za sutra i bilo šta što bi moglo da mu se dogodi.

Smrt (i nestanak) Ibn Batute ostala je enigma sve do danas. U Tangeru, njegovom rodnom gradu, nalaze se brojni spomenici posvećeni velikom avanturisti, koji je, sasvim sigurno, bio i ostao najveći arapski, ali i svetski putnik. Aerodrom u Tangeru takođe nosi ime velikog putnika koga Marokanci nazivaju „Ibn Batotua“.

Ibn Batuta je bio dobronamerni putnik i avanturista, vernik i, iznad svega, dobar čovek, koga se niko nije plašio, zbog čega su ga svi rado primali i gostili.
Konstantinopolj je ostao jedina etapa Ibn Batutinog putovanja, potpuno izvan muslimanskog sveta. Batuta je stigao na Bosfor u vreme unutrašnjeg raspada Vizantijskog Carstva, iscrpljenog u vojnom i finansijskom pogledu, zbog čestih ratova sa susedima i dvostrukog pritiska sa istoka i Balkana, kao i niza građanskih ratova i dinastičkih svađa koje su otvorile vrata turskoj i srpskoj ekspanziji. Bugarsko-srpsko neprijateljstvo ukrstilo se sa suparništvom koje je podelilo vizantijsku carsku kuću i omogućilo napredovanje Turaka u Maloj Aziji i Srba u Makedoniji. Bitka kod Velbužda (1330) bila je presudna u borbi za Makedoniju i stvorila je temelje srpskoj prevlasti koja je u velikoj meri oslabila Vizantiju i tako pomogla Turcima, koji su već bili na putu za Carigrad, u sve lakšim i bržim osvajanja u Maloj Aziji, sve do konačnog pada Carigrada 1453.godine.

Ibn Batuta je bio veoma iznenađen ljubaznošću i pažnjom koju su mu ukazali Vizantijci i car Andronik III, koji je primio velikog putnika u carskoj Velikoj palati. I pored gostoprimstva koje su mu ukazali hrišćani, Ibn Batuta je bio razočaran teškom sudbinom mladih, lepih i nevinih devojaka, koje su po običaju u istočnom hrišćanstvu bile osuđene na monaški život u manastirima. Na svom dugom putovanju, neumorni putnik Ibn Batuta uvek je nalazio dovoljno slobodnog vremena za lepe i mlade žene.Tadašnji zakon je dozvoljavao da se putnici ožene kada stignu u neku zemlju/mesto, ali i da ženu oteraju/ostave kada nastave putovanje. Neki izvori tvrde da je Ibn Batuta imao desetak žena i tri puta više konkubina.Picture9
U Ibn Batutinom kazivanju, mogu se sresti – nekad opširniji, ali najčešće smo informativni detalji vezani za običaje naroda i zemalja kroz koje je prolazio, a koji se odnose na navike u ishrani i specifičnosti određene kuhinje.
Govoreći o svom putovanju Zapadnom Afrikom, Ibn Batuta žalio se da su ga domaćini često služili kašom od prosa, sa vrlo malo meda i jogurta. Pominje da je, u toku putovanja, jeo kamilje meso, kao i da je menjao staklene perlice i so za proso, pirinač, mleko, piletinu, ribu, dinje i bundeve, kao i druge lokalne namirnice. Od jama (i slične hrane) bilo mu je loše
Jednom prilikom, od nekog kralja je, kao poklon za dobrodošlicu, dobio tri vekne hleba i parče govedine prženo na ši maslacu (afrički karite maslac) i šuplju tikvu u kojoj je bio jogurt (ni ovim poklonom nije bio naočito zadovoljan).
Na jednom mestu, Ibn batuta opisuje plod baobaba, za koji kaže da je: „kao krastavac, kada je zreo, kora mu puca, a plod je nekako brašnjav; kuvaju ga i jedu, ali ga prodaju i na tržnicama“. Takođe priča i o biljci nalik grašku, koju su pržili, i koja je imala ukus sličan pasulju ali i mleli i pržili na ši maslacu (što, prema njegovim rečima, nije bilo dobro za bele muškarce).
Jedna anegdota beleži nešto što se desilo grupi posetilaca koji su došli da vide Sultana: „grupa..ljudi koji su jeli ljudska bića… U njihovoj zemlji postoji rudnik zlata. Sultan im je bio veoma zahvalan. Dao im je, u znak dobrodošlice, jednu robinju. Oni su je ubili i pojeli“.
Na svom putovanju nazad u Maroko, Ibn Batuta govori o Berberima koji žive na urmama i skakavcima.

Marokanska kuhinja je jedna od najrafiniranijih u severnoj Africi. Biti gost u marokanskoj kući neverovatan je doživljaj – zbog neobičnih unutrašnjih dvorišta, u koja se stiže kroz prelepe bele hodnike, kojima se širi miris jasmina i žubor vode sa fontana, atmosfere salona čiji su zidovi u boljim kućama prekriveni mozaicima, sa motivima arabeski najrazličitijih boja, u kojima ćete sedeti na svilenim jastucima, i sluziti se sa velikog srebrnog poslužanika sa tri nogara sa izuzetnim bareljefima, ali, pre svega, zbog gostoljubivosti domaćina.

Moj prvi marokanski gastronomski izlet bio je, naravno, tažin – pre nego što sam nabavila posudu za tažin, spremala sam ga u pekaču i nisam mu našla nikakvu zamerku. Ukoliko, ipak, imate posudu ili možete da je nabavite, verujte mi da se razlika uočava na prvi zalogaj. Do sada sam spremala više od deset varijanti tažina, ali moja omiljena je

Jagnjeći tažin sa orasima i urmamaPicture12

U tradicionalnoj marokanskoj kuhinji slatki tažin se obično sprema sa suvim smokvama ili kajsijama, ali mu urme daju jednu posebnu notu luksuza. Ovaj tažin obično se služi na venčanjima, a dešava se i da se ovo, relativno skupo jelo, sprema samo za nekog uvaženog gosta. Urme su za Marokance pune simbolike, kada ih poslužite, one znače gostoprimstvo i uvažavanje za gosta. Ukoliko budete imali sreće da budete gost neke marokanske porodice, verovatno će vas poslužiti mlekom i urmama. Najpoznatije su urme sa juga Maroka (sorta Majhoul), koje su nešto veće od ostalih, neverovatno sočne i slatke.

Uobičajena scena u Maroku je tažin koji se krčka non-stop – od ranog jutra. Ulični tažini izgledaju vrlo primamljivo, iako su same radnje koje ih nude prilično neugledne, sa nekoliko poluraspadnutih stolova i stolica, gde možete sesti i na brzinu pojesti svoj obrok koji je uvek fenomenalan! Tažin se u restoranima, u stvari, sprema u običnim šerpama, ali se obavezno servira u tradicionalnim posudama (tažin je i naziv za glinenu posudu sa levkastim pokolpcem). Tajna je u višesatnom dinstanju sastojaka i začina, u mešanju slanog i slatkog…Picture5

Sastojci:
400 gr urmi
200 gr oraha
½ kg jagnjeće plećke
Maslinovo ulje

Za marinadu:
3-4 čena belog luka
2 crna luka
Kašičica šafrana
Kašićica mlevenog đumbira
1 šipka cimeta
So i biber

Za sirup:
300 gr šećera
Liker od narandže
½ kašičice mlevenog cimeta

Urme očistite od koštica i napunite ih orasima. Ostavite ih da bar 5 minuta odleže u likeru od narandže.
Marinada: Zgnječeni beli luk i sitno iseckani crni luk stavite u posudu. Dodajte šafran, đumbir, šipku cimeta, so i biber. Sipajte čašu vode i dobro promešajte.

Jagnjeću plećku isecite na jednake komade i stavite ih u marinadu. Prebacite jagnjetinu i marinadu u tiganj i ostavite da se dinsta. Dolijte dovoljno vode da prekrije meso, oko 100ml maslinovog ulja i ostavite da se krčka jedan sat.

Sirup: Stavite da se kuva šećer sa 750ml vode, dve-tri kašike likera od narandže i cimetom u prahu. Kada sirup počne da se zgušnjava, stavite u njega punjene urme i sklonite sa vatre.Picture8

U posudu za tažin (ili bilo šta slično što možete da nabavite) stavite prvo jagnjetinu sa marinadom, a preko nje punjene urme u sirupu. Prelijte ostatkom sirupa i kratko zapecite (pola sata na jakoj vatri). Služite sa kus-kusom, ukrasite pečenim orasima.

Ukoliko bilo koji (belo)svetski putnik nabasa na vaš dom, budite sigurni da se, za razliku od Ibn Batuta, neće naći uvređenim vašom ponudom.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s