Tamo gde su divlje stvari

Svuda oko nas su čudovišta, ali na vama je da preuzmete kontrolu nad svakom situacijom u kojoj se nalazite, pobedite čudovišta, i vratite se tamo gde je za vas bezbedno – “Tamo gde su divlje stvari”, Moris Sendak2

Neka od mojih najranijih sećanja na detinjstvo vezana su za horor i priče strave. Sa ne baš velikim izborom kanala (RTS 1+2) moj tata je uspevao da me, svako malo, „obraduje“ nekim remek delom horor produkcije – Drakula, Nosferatu u izvedbi Bele Lugošija (koji je, ruku na srce, i mojoj deci smešan), italijanski horori čija je radnja, kao po pravilu, uvek bila smeštena u neki manastir (o preteranoj i konstantnoj potrebi vizualizacije Nečastivog među katoličkim življem drugi put), čitava gomila američkih filmova, gotovo uvek vezana za grupu maloumnih studenata ili priglupi par koji zavrlja u neku bestragiju (šumetina, hill-billy zabit i sl..) i, naravno, svi filmovi Živojina Pavlovića i poneki Živka Nikolića. Da li je u pitanju nasledna tolerancija na ovaj sadržaj ili je kvantitet uticao na rezistentciju, tek ni kao mala nisam imala noćne more (+ činjenica da sam svakodnevno prosto gutala priče strave i užasa). Nisam se plašila mraka, nisam se plašila da zaspim… Glava mi je, međutim, uvek bila puna neverovatnih, užasnih priča kojima sam – o, kako je to zabavno bilo! – redovno plašila drugare iz razreda i mlađe rođake. Svakodnevno sam smišljala priče i pronalazila načine da ih ispričam drugarima, da ih što više uplašim. Do današnjeg dana odgledala sam (ne mogu ni da naslutim broj) horor filmova najrazličitijeg sadržaja i pročitala isto toliko „strašnih“ knjiga – od gotskog horora, Meri Šeli, Poa, Stivensona, Brem Stokera, Toda Robinsa, Stivena Kinga…preko epske fantastike, dnevnih novina i sl, ali i dalje, bar kada je kinematografija u pitanju (na metafizičkom nivou, ne u vizuelnom ili žanrovskom smislu), klimaksom užasa smatram filmove Dušana Makavejeva. I sve ih volim!
Roditeljska praksa, ali i i starovremska psihologija nametale su trend izbegavanja strašnih priča, čak i bajki, jer su smatrane štetnim za pravilan psihološki razvoj dece – previše su strašne, surove, pune nasilja i izmeštene iz realnosti. Srećom, ovaj trend je odavno prevaziđen i bajke se uglavnom „preporučuju“ – ako ni zbog čega drugog, ono zbog nade da dobro na kraju pobedi i da ima smisla boriti se za nešto u životu.
Suočavanje sa strahovima je zdravo – horor priče otvorile su jedan potpuno novi prostor za smeštanje strahova (iz realnosti se smeštaju u književnost – fikciju), a sasvim sigurno razvijaju ljubav prema čitanju. Mnogi čuveni pisci, poput Morisa Sendaka, tvrde da je detinjstvo (i odrastanje) već dovoljno strašno, da deca žive u svetu u kome je za njih sve preveliko i van domašaja, pa mi ovakve priče nude poznato okruženje koje je, ipak, strašnije od njihovih života, pa im i to nudi izvesno olakšanje (tu je i edukativni kontekst kada su bajke u pitanju – ne idite sami na mračna mesta, ne uzimajte slatkiše od starica…). Konačno, horor priče donose deci jednu dimenziju istine o životu koju roditelji obično prećute – na svetu postoje strašne i užasne stvari (ali i načini da se nose sa njima!) i neće uvek sve u životu biti ok…

Bez obzira kako se to u popularnoj literaturi, (popularnoj) psihologiji ili bilo kom laičkom ili stručnom krugu naziva – zamišljeni prijatelj, bekstvo od realnosti, utočište, zona komfora – u nekoj tački na liniji odrastanja svi smo imali mesto u koje smo se zavlačili da bismo preradili (ili ne) svoje strahove, nesigurnosti i sumnje, daleko od bilo kakve moralno-vaspitno-emotivno-društveno korisne matrice – tamo gde su divlje stvari.sendak
Više od pedeset godina nakon što je napisana, knjiga „Tamo gde su divlje stvari“ američkog pisca za decu i ilustratora Morisa Sendaka i dalje je u samom vrhu najomiljenijih dečijih knjiga svih vremena – razlog za to nije uticaj koji je knjiga imala na polju dečije književnosti, već uticaj same priče i ilustracija na mlade čitaoce. Zaplet se vrti oko fantastičnih (i stvarnih) posledica nestašluka jednog  dečaka. Jedne večeri, Maks oblači svoj kostim vuka i napravi sve moguće gluposti koje mu padnu na pamet (između ostalog – jurenje psa sa viljuškom u ruci). Van sebe od besa, majka ga šalje u krevet bez večere, sa rečima „Ti si divljak (divlja stvar)!“

Maksova mašta njegovu spavaću sobu pretvara u najneverovatniju pozornicu, sa šumom i okeanom i malim brodom na kome Maks plovi dok ne stigne u zemlju nastanjenu „divljim stvarima“. Iako izgledaju (i zvuče) prilično divlje i opasno, Maks ima moć da ih umiri i utiša samo jednim pogledom. Stvorenja shvataju da je Maks „najdivljiji od svih divljih stvari“ i odlučuju da ga proglase za kralja. Maks i ostale „divlje stvari“ se provode bolje nego ikada u životu, praveći haos i lom svuda unaokolo, sve dok Maks ne doluči da želi da bude „tamo gde ga neko voli više od svega“. Maksova fantazija završava se onog trentuka kada oseti miris večere. Uprkos negodovanju divljih stvari, Maks „plovi nazad“ u svoju sobu, u kojoj ga čeka večera.

Priča je veoma pitka i bliska mladim čitaocima, budući da je Maks u konfliktu sa svojom mamom, ali i sopstvenim besom. Uprkos činjenici da je još uvek ljut kada ga mama pošalje u sobu, Maks ne nastavlja sa nestašlucima, već olakšanje nalazi u svojoj fantaziji, gde donosi i odluku da više nikada ne dozvoli da ga bes udalji od onih koji ga vole i koje on voli. Maks je autentičan – njegovi postupci, od raspravljanja sa mamom do jurenja psa su realistični. Njegove emocije su stvarne – deca se lako naljute, a onda fantaziraju o tome šta bi uradila kada bi vladala svetom, i tek tada, kada se smire, postaju svesna posledica. Maks je dečak sa kojim većina dece između tri i šest godina može da se identifikuje.
.1
„Tamo gde su divlje stvari“ je izuzetna knjiga, pre svega zbog neverovatne kreativnosti Morisa Sendaka – kao pisca, ali i kao ilustratora. Priča i ilustracije se dopunjuju na neverovatan način, vodeći čitaoca glatko i nežno kroz fino tkanje Sendakove fantazije. Pretvaranje Maksove sobe u šumu je nezaboravan vizuelni doživljaj. Tema, konflikti i likovi su prepoznatljivi za čitaoce svih uzrasta – ovo je, upravo, jedna od onih priča koju će deca želeti još jednom da čuju..i još jednom…i još jednom…

Maks podivlja, a onda „beži“ u svoj fantastični svet, puštajući „na volju“ divljoj strani svoje ličnosti. U početku sve izgleda savršeno, ali kako vreme odmiče i on uspeva da kontroliše Divlje stvari (koje su, u stvari, personifikacija njegovog besa i neobuzdanih emocija), on počinje da shvata šta je to što, zapravo, želi. Ono što ga čeka kući je mamima ljubav, sigurno mesto, materijalizovano u formi „večere koja je još uvek topla“.
Sva deca, u sopstvenoj režiji i sa drugačijim detaljima, prolaze Maksov put u nekom periodu odrastanja. U tom smislu, ova priča predstavlja najraniju predstavu o sebi. Obraća se deci jezikom koji mogu i žele da razumeju, upućuje na stvari koje se teško mogu izraziti rečima. Daje im primer kako da balansiraju strah i sigurnost, kako da se bore sa besom i disciplinom i, što je zaista tačno, kako je ponekad neophodno poći na put na to „divlje mesto“ u svima nama, kako bismo shvatili šta je zaista važno.
Većina nas, i kada odrastemo, seća se teskobe, nelagode i osećaja nemoći posle izliva besa koje smo imali kao deca, ljutnje i osećaja frustracije koji su rasli i rasli u nama i, na kraju, neverovatne sposobnosti naših roditelja da nas smire, istovremeno nam postavljajući jasne granice – na ovaj ili onaj način. A postojale su stvari sa kojima smo mogli da se nosimo samo na mestima na koja smo bežali – utočišta, „divlja mesta“.
„Tamo gde su divlje stvari“ je, sasvim sigurno, jedna od najboljih dečijih knjiga svih vremena – na specifičan način menjala je živote dece i promenila dečiju književnost zauvek. Prvi put je štampana 1963.godine (vlasnici knjižara nisu hteli da je prodaju, jer je bila „suviše strašna“ i, prema rečim3a psihologa, „previše mračna“). Deca su je, međutim, prigrlila oberučke. Konačno je neko rekao nešto o tome kako izgleda biti dete (i koliko bolno to može da bude). Ovom knjigom razbijena je stigma o tome da dečije knjige treba da budu sladunjave i da „doteruju istinu“. Likovi su autentični, a čitaoci iznenađeni time što su prepoznali to divlje, neobuzdano derle, kakvi su nekada bili.

Ja svojoj deci čitam strašne priče i gledam sa njima strašne filmove – puštam ih da odu na divlja mesta, a na neka ih i ja vodim, znaju da mogu da budu ljuti, ali i da ne treba nikoga da povređuju, pa ni sebe, puštam ih da se traže i čekam, tu, da se pronađu – šta god bilo to što će pronaći. I tako…ušuškajte se u krevet sa svojom decom (ili bilo kim koga volite „najviše na svetu“) i pustite „Tamo gde su divlje stvari“, a onda možete i da zaspite (i pre kraja), isprepletanih ruku i nogu, znajući da možete da odete na to „divlje mesto“, i, još više, da imate gde da se vratite…

Za gastronosmki deo ove priče, ja sam izabrala „Noćnu kuhinju“, Sendakovu priču o dečaku Mikiju koji se budi usred noći, nakon što čuje buku sa sprata ispod. Miki, potpuno neočekivano, počinje da lebdi, sva njegova odeća nestaje sa njega, i on se stvara u nadrealnom svetu nazvanom „Noćna kuhinja“ – upada u ogromnu činiju sa testom za nešto što se zove „jutarnji kolač“. Dok je Miki uronjen u testo, tri identična pekara (koji veoma liče na Olia – sećate li se Stanlia i Olia – Oliver Hardi i Stan Laurel?), mešaju testo i pripremaju ga za pečenje, nesvesni (ili nezainteresovani) činjenice da je dečak u testu. I baš kada su se spremali da pleh sa testom ubace u rernu, dečak izranja iz testa i protestuje…Pekari se bune, jer, nakon Mikijevog izlaska testa nema dovoljno, pa je primoran da nađe još mleka… – tu je i avion od testa u kome uzleće do gigantske flaše mleka, otvara je, mleko, poput vodopada pada u testo, pekari su zadovoljni i sl… Elem, jutarnji kolač se peče, a Miki, prekriven testom i još uvek go (činjenica koja je izazvala brojne kontroverze i zbog koje je knjiga u početku bila i zabranjivana), vraća se u svoj krevet, na podjednako nestvaran i iznenandan način kao š4to je iz njega i nestao. Sve se vraća u normalu, tj, u bezbednu izmaglicu Mikijevog sećanja…

Jutranji kolač (sjajan uz kafu)

Sastojci
2 kašike maslaca (omekšalog)
1/2 šolje šećera
1/2 kašičice soli
1 jaje
2/3 šolje mleka
1 kašičica ekstrata vanile (ili vanilin šećer u prahu)
1-1/2 šolja namenskog brašna
3 kašičice praška za pecivo

Preliv:
1/4 šolje šećera
2 kašike brašna
1 kašičica mlevenog cimeta
1/4 šolje hladnog maslacacofe cake

Priprema
Mutite maslac, šećer i so dok se ne sjedine. Dodajte jaje, mleko i vanilu, dobro promešajte. Pomešajte brašno i prašak za pecivo, a zatim sjedinite sa ostalim sasojcima. Dobijenu smesu sipajte u podmazan pleh.
Za preliv pomešajte šećer, brašno i cimet i maslac i mešajte dok se ne sjedine (dok ne dobijete mrvice), a zatim pospite preko testa u plehu.
Pecite na 180°C oko pola sata. Pustite da se ohladi desetak minuta. Napravite sebi „lonac“ kafe i odletite, odplovite, odšetajte, odplešite do svog „divljeg mesta“, rano ujutru…a vratite se tek uveče, ako možete…

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s