„Zelena vila“ – flert sa smrću

on

apsint 4   „Apsint je sam po sebi afrodizijak. ‘Zelena vila’ koja živi u njemu želi tvoju dušu“, objašnjava Vinoni Rajder u kultnom Kopolinom „Drakuli“ napuklim glasom neodoljivi Geri Oldman, zbog kojeg mi i danas svaki put kada ga gledam u tom filmu „skače“ adrenalin. A onda joj u veliki srebrni pehar ulije taj, vekovima intrigantan, svetlozeleni liker, isčekujući da se ona seti ko je bila ili da postane ono što on želi da bude.

I dok smo pred kraj puberteta, u vreme one ratne histerije s početka 90-ih, uživali u Kopolinom viđenju jedne od najlepših ljubavnih priča svih vremena izašle iz pera Brema Stokera, „smirivali“ smo hormone uživanjem u pivu po zadimljenim beogradskim klubovima i, između ostalog, ispredanjem legendi o tada nedostižnom gorkom apsintu. Pretpostavljali smo šta su Rembo, Verlen i Rable razgovarali sa prijateljima u pet sati posle podne tokom „zelenog sata“, zvaničnog termina za ispijanje apsinta u francuskim bistroima, dok su padali u halucinogenu izmaglicu. Ipak, najžešće raspave vodili smo oko toga da li je Van Gog sebi odsekao uvo u apsintnom delirijumu ili je jednostavno samo odlepio. Zabavljali smo se varijacijama na temu tog gorkog likera, koji je francuske simboliste s kraja 19. i početka 20. veka dovodio do halucinacija i ludila. Mi smo tada, i bez apsinta, ludila imali i previše.vangog

Ovaj gorki aperitiv, poznat kao “zelena vila” i “zeleni demon”, osmislio je krajem 18. veka francuski doktor Pjer Ordiner u Švajcarskoj, kao eliksir za dizenteriju i malariju. Ubrzo je stekao naziv „lek za sve“ jer je njegov glavni sastojak pelin bio pogodan za lečenje stomačnih tegoba, te je postao zvanični lek francuske armije, preventiva od groznice i malarije. Po povratku u domovinu iz Alžira, zajedno sa francuskim vojnicima stiže i apsint koji postaje opštenarodno piće i prerasta u zaštitni znak pariskih pisaca i slikara koji uz njegovu svesrdnu pomoć oživljavaju zamrlu boemsku scenu. Tržište apsinta širilo se ogromnom brzinom, pa je do kraja 19. veka prodaja apsinta u Francuskoj dostigla milione galona. Tako je lek za dizenteriju postao misteriozno piće koje je uticalo na umetnost, formirajući nove ekstrene pravce u svim njenim granama. Tako je u njegovu slavu Mane slikao čuvene “Ispijače apsinta”, Pikaso stvorio broznanu skulpturu “Čaša apsinta”, Rembo, Bodler i Mopasan ga opevali, a Verlen se fotografisao kako ga ispija u jednom pariskom kafeu. Kroz ceo 19. vek obožavali su ga i Zola, Po, Oskar Vajld, Gi de Mopasan, Dega, Mone… Apsint je, kako tvrde poznavaoci, bio fenomen tadašnje subkulture, sredstvo stvaranja zajedničkog identiteta.

„Zelena vila“ svoju propast je doživela početkom 20. veka, zahvaljujući raznim pokretima koji su popularnost apsinta videli kao socijalnu i ekonomsku opasnost. Glavni razlog zbog kojeg je apsint zabranjen je njegov osnovni sastojak pelin koji sadrži veliki postotak aktivnog biljnog sastojka tijona – psihogene materije slične sastojku kanabisa tetrahidrokanabinolu (THC), koji izaziva zavisnost i vizuelne halucinacije. Biljka arteapsint 3misia absinthium (pelin) se u medicini upotrebljava protiv svih mogućih bolesti više od 3.500 godina, Grci su je zvali apsinthion – „nepitak“, a Rimljani absinthium – „gorak“. Pred početak Prvog svetskog rata javlja se snažna kampanja sa “dokazima” o njegovom štetnom uticaju na zdravlje pa je apsint povezivan sa napadima epilepsije, ludila i agresivnosti, a bilo je i smrtnih ishoda.

Osobe koje su konzumirale apsint imale su slušne i vidne halucinacije, povećanu razdražljivost, telesno grčenje, paranoju, maniju, glavobolje i čulnu preosetljivost. Po sudovima i novinama javljaju se slučajevi u kojima je glavni akter bio „zeleni demon“. Posle ushićenja, euforije i kontroverzi koje je svojim dejstvom izazvao, apsint je zabranjen u Belgiji, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji. Rat je bio na pragu, pa je avgusta 1914. godine, među poslednjima i Francuska zabranila apsint. „Zeleni plamen“ nastavio da gori samo u Češkoj i Španiji, gde su ga takođe odmah prihvatili umetnici. Trend zabrane apsinta se proširio čak do Sjedinjenih Američkih Država, gde je zabrana uvedena kao ustavni amandman, čime je apsint postao jedino alkoholno piće koje se pominje u zakonima država. Zabrana proizvodnje ovog pića je trajala skorapsint 2o 100 godina.

Kulturni uticaj “zelene vile” izbledeo je tokom najvećeg dela 20. veka, apsint je pao u zaborav, i samo ponegde su dopirali odjeci stare slave koju je održavao pre svih Hemingvej pijuckajući “zelenog demona” dvadesetih godina u Španiji i kasnije tokom građanskog rata. Ovaj novinar a kasnije svetski poznati pisac ovekovečio je svoje omiljeno piće u romanima „Sunce se ponovo rađa“, „Za kim zvono zvoni“ i „Smrt po podne“, kako je nazvao i svoj omiljeni koktel osmišljen za knjigu koktela poznatih ličnosti iz 1935. godine: „Sipate jednu čašicu apsinta u čašu za šampanjac. Dodajete ohlađen šampanjac dok se ne dobije odgovarajuća prelivna mlečna boja. Pijete polagano tri do pet ovih koktela“. I Pikaso mu je posvetio dobar deo svog opusa, ali uglavnom nije imao propisanu dnevnu meru.

Danas je apsint legalan i dostupan u prodaji, sa deset puta manje tijona što je bio uslov da bi se vratio na tržište, gde se može naći i po ceni od 10.000 dolara po boci. Za uživanje je potrebno nabaviti kvalitetno piće i obavezno imati u vidu da mora da bude zelene boje, kao otrov! Apsint se, kažu upućeni, pije tako što u čašu sipa 30 ml apsinta, a na vrh čaše se postavi kašičica (obična ili specijalno napravljena za apsint) i u nju kocka šećera, čija će slatkoća izbalansirati gorčinu apsinta. Preko šećera i kašike se sipa ledena voda u čašu tako da se šećer polako rastapa u piće, a ključno je da se voda sipa polako zbog toga što priprema apsinta predstavlja ritual kao i samo ispijanje. Odnos vode i apsinta treba da bude 3:1, odnosno na 30 ml apsinta ide 90 ml ledene vode.apsint

Evo i recepta za pravljenje napitka sličnog apsintu u kućnoj radinosti:

1 kašičica izmrvljenog pelina
1 čaša jače votke
2 kašičice izmrvljenih listova nane
1 narendana kora limuna
1 1/3-1/2 soljice secernog sirupa
20 g semena anisa

Pre nego što se upustite u ovu avanturu, imajte na umu reči Oskara Vajlda: „Posle prve čaše vidiš stvari kakve bi želeo da jesu. Posle druge čaše, vidiš stvari kakve nisu. Na kraju vidiš kako zaista jeste i to je najstrašnija stvar na svetu“.

B.Živančević

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s