Peljmeni za Velikog Belog Boga

„Šuma je divna, mračna bez dna,
Al’ čovek svoja obećanja zna
I dug mu je put pre sna
I dug mu je put pre sna.“
Robert FrostStojim kraj šume u snežno veče

Vrelo je junsko popodne, pozornica – sveti gaj nedaleko od sela Marisola. Okupljena grupa, koju uglavnom čine žene u tradicionalnim kostimima i sa živopisnim maramama na glavama, stoje na proplanku ispred stable smrče, dok su muškarci zauzeti “izvođenjem” molitve. Kongregacija se spušta na kolena, dok muškarci ispod smrče, obučeni u odela, bele filcane šešire i sa lanenim šalovima oko vrata, monotono mrmljaju reči molitve. Mole se “Velikom belom bogu”, a tog dana obraćaju mu se kao dvojnom božanstvu (“Agavariem”) – bogu stvaraocu i bogu žetve kojom se završavju prolećni radovi u polju.
Žene stoje jfyodor_telkov_1edna pored druge, ispred gomile domaćih palačinaka, belog sira, knedli i kvasa. Posuđe i grnčarija ukrašeni su upaljenim svećama, kao i “obredni” sto ispred smrče.

Ova nesvakidašnja ceremonija svedoči o malo poznatoj činjenici da su animistička verovanja preživela vekove hrišćanske i islamske hegemonije u ovom zabačenom delu Rusije, 800 km istočno od Moskve.

Kongregacija pripada Marijcima – poslednjem paganskom narodu u Evropi (iako njihovi sveštenici, koje nazivaju “kart” to ignorišu), a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve ima dušu. Oni ne grade hramove, a svojim bogovima poklanjaju se u šumi, gde im i pmarijci 2rinose žrtve. Marijci ili Čeremisi žive u centralnoj Rusiji, na levoj obali Volge, između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda,
Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni, izrazito mek i melodičan marijski jezik (postoje dve varijante – brdski I nizijski marijski), kao i veoma neobičnu i staru religiju. Ima ih manje od pola miliona, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El       . Upravo ta polovina i dalje se opire pokrštavanju i rusifikaciji, i dalje poštuju drevne običaje i učestvuju u žrtvenim ritualima.
Marijci sebe, ipak, ne smatraju paganima i svoju veru nazivaju tradicionalnom religijom Marijaca a u Republici su i zvanično registrovani. U sovjetsko vreme, ljudi su se iskradali noću i odlazili u svoje “svete gajeve”, u nadi da niko neće prijaviti vlastima njihove zabranjene rituale. Ušuškani i zaboravljeni od ostatka sveta, Marijci su svoju religiju i očuvali i razvijali u periodu posle raspada Sovjetskog saveza. U pokrajini Mari El, njihova religija je priznata kao jedna od tri tradicionalne religije, uz hrišćanstvo i islam.

Da je vera ove neobične etničke grmarijci 7upe zaista priznata, svedoči i činjenica da je nekoliko marijskih svetih šumskih gajeva pod zaštitom države. Sveti gajevi su prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.
Marijci ne dobijaju nikakvo posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko ostalih sveštenika prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji.
Sveštenici su izuzetno važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što, verovatno, predstavljaju najviši autoritet kojme ljudi mogu da se obrate za pomoć i savet. Ovi razgovori odvijaju se u okrilju šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke, obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom, postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se širi miris palačinki, peciva i kvasa. U isto vreme, muškarci su, obično, zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri. Ovčije i konjsko meso jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Marijci na tradicionalni način pripremaju pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Žrtvovanje počinje tek kada se okonča molitva, čijmarijci 5i je cilj da umilostivi bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i blagostanje marijskom narodu.
Najviše marijsko božanstvo je Oš Kugu Jume (Jumo), dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“ ili „veliki beli bog“ ali marijski panteon obuhvata još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad, nastali od duša ljudi poginulih u šumi, bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava. Među „nižim“ bogovima najviše poštuju boga vatre (Tul Jumo) i boga vetra (Mardež Jumo). Marijci veruju i u čitavu armiju polubogova (keremet), koji žive na zemlji, a najviše poštuju Čumbulata, čuvenog ratnika.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selomarijci 3 koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu da učestvuju u svim svetkovinama, a postoji i običaj da budu ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.
Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška (Kod Vlaha u Istočnoj Srbiji, takođe, postoje neobični ,i većem delu sveta, nerazumljivi običaji vezani za “varanje“ smrti – tako što se podmeće kokoška umesto eventualnog drugog člana porodice. Elem, kokošku zakolju, telo obavezno bace, a glavu kokoške sahrane zajedno sa pokojnikom. Toj glavi se pali sveća, kao i pokojniku, i ostavlja joj se hrana na grobu. U selima oko Knjaževca i Svrljiga sa pokojnikom sahranjuju živu kokošku i, iako jadna životinja pod zemljom ne poživi dugo, ophode se prema njoj kao i prema preminulom članu porodice – pale joj sveću, daju pomen…). Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.
Na drugi svet mrtvi “nose” darove koji se sastoje od hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Najnoviji podaci kažu da je više od trećine Marijaca ostalo verno svojoj tradicionalnoj religiji – čak i marijci 8hrišćansko sveštenstvo tvrdi da je tradicionalna religija Marijaca najdominantnija u ovoj oblasti. Marijci su “prihvatili” hrišćanstvo u XVI veku, za vreme vladavine Ivana IV Groznog, ali proces pokrštavanja nije bio ujednačen. Sama religija nije izolovan fenomen, a opisana je kao sinkretička, budući da kombinuje elemente različitih religija. Mnoge porodice u svojim kućama imaju ikone, a vozači uz sebe uvek imaju male slike svetaca, kao i bilo gde u Rusiji.
U toku obrednih ceremonija mogu se videti Marijci koji se krste, iako ih sveštenici opominju da to ne rade. Sa druge strane, hrišćanstvo ovde, kao ni u ostalim delovima sveta, nije ostalo imuno na paganske uticaje. Mnogi pokršteni Marijci, takođe, i dalje prisustvuju tradicionalnim ceremonijama, i, što se njih tiče, to je potpuno prihvatljivo.
Bilo kako bilo, verovanja i običaji Marijaca sve više su isključivi kuriozitet ruralnih oblasti – u gradovima nema mnogo ljudi koji se i dalje drže starih običaja.

Moje iskustvo sa Marijcima je, za sada, ograničeno na literarne izvore, ali vam predlažem jedan izlet – ako ne geografski, onda bar gurmanski u marijsku kulinarsku tradiciju.
Tradicionalna kuhinja Marijaca nastala je vekovima i zasnovana je na namirnicama koje su njima bile dostupne u najbližoj okolini – plodovi šuma, reka i jezera (riba, divljač, razne bobice, pečureke, divlje trave) i koje su osnovne komponente nacionalnih jela. U svakodnevnoj ishrani najviše koriste krompir, bundevu, sir i šumske bobice.

U ishrani Marijaca mleko i mlečni proizvodi su veoma zastupljeni, a specijalitet je neka vrsta domaćeg sira, nalik engleskom “cottage cheese” (svež, domaći sir zrnaste teksture). Viševekovni “trend” u marijskom gastronomskom nasleđu jeste svakodevna (i obilata!) upotreba brašna, ovsa, ječma, heljde, oljuštenog ječma i graška. Svi ugrofinski narodi imaju izuzetnu pekarsku tradiciju. Pored pečenih peciva, hlebova, pita i kolača, specijalitet (i omiljeno jelo) su i kuvane varijante, nalik ruskim peljmenima, ili predimenzioniranim italijanskim raviolima, što je, zapravo, testo punjeno različtim nadevima, oblikovano u polumesece i kuvano. Marijci ovo jelo nazivaju “podkogylyo”.

TESTO:peljmeni
oko 700 g oštrog brašna
2,5 dl vode
1 jaje
kašičica soli
malo ulja

NADEV OD MESA
1 kg mlevenog mesa (može mešano ili čisto), Marijci uglavnom koriste meso divljači
1 veća glavica crnog luka
1-2 čena belog luka
1 jaje
so,biber

Nešto više od pola količine brašna sipajte u posudu. U sredini napravite udubljenje i dodajte jaje, vodu, ulje, so. Umutite testo mikserom i popotrebi dodajte ostalo brašno. Treba da dobijete srednje tvrdo testo koje se lepo mesi i koje je elastično. Ostavite ga pokriveno u posudi da odstoji nekoliko sati (na sobnoj temperaturi).
Dok testo “odmara”, pripremite nadev od mesa. Mleveno meso, rendani crni i beli luk, jaje, so i biber zamesite u posudi (da se odvaja d zidova posude). Prekrijte posudu i ostavite nekoliko sati u frižideru.
Testo razvučete oklagijom (na milimetar-dva debljine), vadite krugove čašom, na svaki krug stavite kašiku nadeva, preklopite i zalepite ivice da se ne odvajaju. Peljmene stavljate u ključalu vodu i vadite ih kada isplivaju na površinu. Možete da ih služite na mnogo načina:
Kuvane peljmene možete da prelijete majonezom, kečapom, soja sosom ili nečim drugim…po želji…
Kuvane peljmene možete da ubacite u kiselu pavlaku ili pavlaku za kuvanje
Možete da ih jedete sa malo ulja i sirćeta

Peljmene možete da punite sirom i jajima, povrćem…sve opcije su u igri!

(Od ove mere dobićete BAŠ mnogo peljmena, i moj savet je da ne gledate sve one silne video-instrukcije za pripremanje istih, skuvajte onoliko koliko vam je potrebno, jer Rusi (pa i Marijci), a posebno zimi, prave ogromne količine peljmena koje kasnije drže zamrznute u džakovima…a tu su i ogromne količine votke, naravno…)

Prolećni obred u svetoj šumi

Kada počinje godišnji životni ciklus, kartovi (sveštenici) dimarijci 6mom sa žrtvenika bude tri drveta -oltara: lipu Mikolo-Jumoa, (Nikole – boga sličnog Sv. Nikoli), lipu majke rađanja Šočen-ave (koju zovu i Majka Božija), i lipu boga – čuvara Svemira, Tjunjambal-Serlagiša. Kartovi i njihovi pomoćnici raspiruju vatru, na nju stavljaju žrtvene životinje i pripremaju ritualnu hranu, a zatim dolazi narod – stanovnici okolnih sela, svi u svečanim nošnjama, sa svojim žrtvenim darovima, mnogi sa sobom vode i decu i tada počinje zajednička molitva. U toku molitve bogovima se prinose darovi kroz drveće i vatru: ljudi zajedno sa sveštenicima obilaze sva tri drveta, a zatim upućuju lične molitve bogovima. Nakon molitve, svi se goste sa zajedničke trpeze, a zatim sve kosti bacaju u vatru.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s