PIKNIK POD VRBAMA

on

Svoje detinjstvo uglavnom pamtim po letnjim raspustima (i zimskim, mada nikada nisam bila ljubitelj snega) u selu (nikada mi se nije “primila” varijanta “na selu”). Moja baka (koja, na žalost, više nije sa nama) sa mamine strane živela je u selu između Guče i Čačka i nas šestoro, njenih unuka, smo najveći deo svojih raspusta provodili sa njom. To jeste, ruku na srce, bila jednostavna i održiva varijanta za naše roditGrejemelje koji su, osim kratkog godišnjeg odmora, celo leto radili, ali mi nismo mogli da zamislimo zabavniji, uzbudljiviji, mirišljaviji, slobodniji način da provedemo raspuste. Mi smo, doduše, odrasli u vreme (i u okruženju) koje je negovalo koncept “sve mora da se zasluži”, pa je dobar deo svakog raspusta odlazio na poljske radove (branje malina, vađenje krompira, skupljanje šljiva, sena… “you name it”!), ali je svaki sekund preostalog vremena bio samo NAŠ! A to je u to vreme bilo sve!

Jedna od aktivnosti koja nam je svakog leta okupirala vreme (i sve ostale resurse) bilo je pravljenje “kućice” – kao da, pored svog prostora koji nam je bio na raspolaganju za svaku moguću ideju, mi nismo mogli da budemo potpuno mirni I zadovoljni dok, konačno, ne završimo taj fantastični graditetljski poduhvat kome, ni u pogledu vremena, ali I intelektualnog angažmana, nije bilo premca! I, da znate, nije bilo dovoljno ozbiljne modrice, posekotine ili prebijenogKnjiga prsta koji bi nas u tome omeo. Bilo je tu raznih idejnih I praktičnih rešenja, ali, osim privremenih varijanti koje su, u najboljem slučaju, trajale par dana, nismo proizveli ništa slično trajnom “utočištu” kakvo nam je bilo potrebno. U jednoj od varijanti, moja sestra Marija I ja smo završile u svinjcu, nadmeno I uporno ignorišući smrad I buve I proglasile ga svojom suverenom teritorijom, sa svim blagom koje smo tamo ponele – uključujući jedno ćebe (da baš ne ležimo na..znate već), nož i češalj (čiju namenu do današnjeg dana nisam dokučila).

Mlađi članovi “šestorke” to nisu zapamtili, ali jedno od omiljenih mesta za bekstvo od dosade I iznenadnih zadataka koje bi nam neko od odraslih smislio (“da vam ne bude dosadno”) bio je potok ispod kuće – “u polju”, kako smo to zvali I jedna velika vrba pored istog koja, ne samo da je pružala zaštitu od vrućine, već I čitavu silu fantastičnih zanimacija: hvatanje punoglavaca, preskakanje potoka (sa obaveznim upadanjem u isti), pravljenje “oružja” I svakakvih “upotrebnih predmeta” od vrbovog pruća, branje visibaba I ljubičica u proleće… Kada sam se 1992. doselila u Beograd, čitav tak život je većini ljudi, sa kojima sam provodila vreme, bio potpuno nestvaran, kao život nekog od likova iz romana Tomasa Hardija (“Daleko od razuzdane gomile” ili “Tesa od Ubervila”), a sada je neiscrpna inspiracija I izvor bezbrojnih anegdota koje pričam svojoj deci.

Upravo ta dragačevska vrba dovela me je danas (posle, zaista, velike pauze na blogu) do nekih drugih vrba, sa kojima sam se, na žalost, upoznala prilično kasno – ali, ne prekasno – u životu. Elem, Žapca, Krticu, Pacova i Jazavca, neodoljivu družinu Keneta Grejema I knjige “Vetar u vrbama” upoznala sam sa svojim najstarijim sinom Konstantinom, još dok je on bio sasvim mali, prvo kroz crtani film, a zatim I knjigu. Čarobna priča o prijateljstvu, avanturama, nevoljama I malim pobedama u društvancetu u kome ne postoje razlike među vrstama, verovatno je jedna od najpoznatijih priča za decu svih vremena. “Reciklirane” bezbroj puta, u nebrojeno mnogo izdanja knjige, na velikim I malim ekranima, ideje i crteži Grejemovog remek dela pojavljivali su se, kao inspiracija, na najneverovatnijim mestima (jedan album Pink Floyd-a, “The Piper at the Gates of Dawn„, nazvan je po naslovu jednog poglavlja knjige – “Svirač u osvit zore”).voznja2

Kenet Grejem je, krajem XIX veka, kao mladi savremenik Oskara Vajlda, bio prilično popularan, a njegov doprinos čuvenom književnom časopisu “Žuta knjiga” (koji je izlazio tromesečno), bio je daleko od siboličnog. U to veme Grejem je radio za Banku Engleske, i u raznim književnim časopisima objavljivao priče, koje su kasnije sakupljene u “Danima snova” I “Zlatnom dobu”.

Među redovima “Vetra u vrbama” kriju se detalji porodične tragedije – Grejem je imao jednog sina, Alastera, koji je bio krhkog zdravlja, ali I mentalno neuravnotežen, što je kulminiralo njegovim samoubistvom I dugim godinama patnje za njegove roditelje. Kada se Grejem konačno penzionisao iz banke, mogao je potpuno da se posveti pričama koje je priča svom sinu, pričama sa obale Temze, na kojima je I sam odrastao, pa je “Vetar u vrbama”, zapravo nostalgični most između oca I njegovog obožavanog i prerano izgubljenog sina.

Za čitaoca se, među vrbama, kriju dve priče – prva, naravno, govori o avanturama Krtice, Pacova, Jazavca I Žapca sa karavanom boje kanarinca, trkama motornih kola i epskim bitkama, kao što je ona za odbranu Žapčevih Dvori. U isto vreme, tu su Grejemovi književni osvrti na kućni život (“Dome, slatki dome”), život na reci (“Rečna obala”) I samo detinjstvo (“Svirač u osvit zore”). VIše od svega, ipak, “Vetar u vrbama” je bitan deo mitologije edvardijanske engleskog sela, od rečne obale u dugim letnjim danima, do kotrljanja širokim drumom,  ali i nagoveštaja klasne borbe, oličene u likovima kuna i lasica iz Divlje šume (možda ne znate, ali po motivima Grejemove priče “Snebivljiva aždaja” snimljen je I čuveni Diznijev crtać). Iako je prvi put objavljena pre više od 100 godina, ova priča je doživela (i još uvek doživljava) hiljade izdanja i još uvek je neodoljiva za decu širom sveta.voznja

“Vetar u vrbama” počinje kao “priča za laku noć”, upućena Grejemovom problematičnom sinu, bolešljivom dečaku, poznatom kao “Miš”, koji je, verovatno, bio inspiracija za lik svojeglavog Gospodina Žapca I koji je, u dvadesestoj godini, izvršio samoubistvo. Ove priče su bile toliko lične da Grejem nije ni imao nameru da ih objavljuje. Rukopis je prvo dao jednom američkom izdavaču, ali on nije bio zainteresovan da ga štampa. Čudnim putevima, kao što to biva, rukopis je stigao do američkog predsednika Teodora Ruzvelta, koji je, oduševljen, u svom pismu Grejemu, napisao da je nebrojeno puta pročitao knjigu i da Krticu, Pacova, Žapca i Jazavca doživljava kao stare prijatelje. Upravo je njegovo lobiranje za knjigu ubedilo izdavače da štampaju knjigu. Iako joj kritika u početku nije bila naklonjena (bez obzira na uspeh dve prethodne: “Dani snova” I “Zlatno doba”), to nije sprečilo čitaoce da, na prvo čitanje I za sva vremena zavole “Vetar u vrbama”.

Uprkos vrlo izraženoj britanskoj “patini”, knjiga je našla put do svih generacija širom planete – svi su bili zaljubljeni u četiri prijatelja I priču o njihovom prijateljstvu I, još više, njihovim avanturama. Budući da je knjiga napisana u zlatno doba dečije književnosti, bavi se staromodnim moralnim temama, koje su roditelji smatrali veoma prikladnim za svoju decu, a, ipak, ona nije samo zbirka moralnih pouka, već sjajna, uzbudljiva avantura (da bi održao dečiju pažnju na priči, Grejem je uveo Žapčevu opsednutost automobilima I brzom vožnjom).

Priča, što je sasvim logično, počinje sa Krticom I njegovim monotonim životom pod zemljom – Krtica je, upravo, savršen uvod u priču, budući da njegove avanture I želje direktno upućuju na jednu od ključnih Grejemovih tema – praiskonsku potrebu svakog pojedinca da se poveže sa prirodom. Iako se najsigurnije oseća u toplini svog (podzemnog) doma, Krtica pravi veliki iskorak iz svoje rutine I izlazi napolje da vidi svet, ne nakon promišljanja o tome, već impulsivno – kao da je to nešto što je čučalo u njemu I samo čekalo pravi trenutak da se otrgne. Grejemova ideja I jeste bila da smo mi instinktivno vezani za prirodu I da moramo biti spremni da sledimo taj impuls, ukoliko želimo da iskusimo sreću koju povezanost sa prirodom donosi, a I on sam je bio najsrećniji dok je živeo u selu.

U knjizi se nigde eksplicitno o tome ne govori, ali svaki od likova predstavlja određenu starosnu grupu I životni stil. Krtica, sa svojom nemirnom prirodom I željom da se otrgne autoritetima, predstavlja mladog čoveka koji traži svoje mesto pod suncem. Pacov, sa druge strane, predstavlja stabilniju figuru, okružen velikom grupom prijatelja, pa može da se zaključi da je on staloženiji, iskusniji i stariji od Krtice. Od samog početka, Pacov uzima Krticu pod svoje okrilje I otkriva mu sve tajne sveta koje su za njega, do tada, bile skrivene – on je njegov vodič u avanturama, ali I moralni savetnik. Pacov je dovoljno zreo da može Krtici da oprosti njegovo ishitreno, budalasto ponašanje, da ga razume i podrži kroz stid koji oseća zbog svojih postupaka, da bude njegov mentor na trnovitom putu sazrevanja.

Jazavac je usamljenik, on će se radije povući sa piknika, na kome se svi zabavljaju I uživaju u društvu I držati se svoje samoće, čak I po cenu nipodaštavanja društvenih konvencija. Tu je, naravno, I najkontroverzniji lik Grejemove priče – Gospopiknikdin Žabac! On ima stotine hobija, za svaki se brzo zagreje I još brže odustaje od njega – čim mu postane dosadno, što obično ne traje dugo. On je lakomislen, nestalan I nepouzdan.

“Vetar u vrbama” je sjajan primer antropomorfizma I personifikacje – većina likova hoda, oblači se I govori kao ljudi, a imaju I fine engleske manire (scena sa piknikom je sjajna!). Grejemova namera i nije bila da samo zabavi decu, već I da im približi fine manire I etikeciju (kao kada Pacov upozorava svog mladog prijatelja na stvorenja koja prebivaju u divljini, a Krtica zaključuje da lepo vaspitana životinja ne zadržava dugo misli na nevoljama koje je mogu snaći, pa on, kao takav, ovo pravilo, bez razmišljanja, prihvata).

Ključni momenat koji čitaoca uvodi u priču, ali I likove I njihove međusobne odnose, jeste piknik na koji Pacov poziva krticu (a sa koga se Jazavac, bez mnogo uvažavanja prema društvu, udaljio). Morate priznati da malo toga može da se meri sa dobro osmišljenim piknikom u sunčano nedeljno popodne…

Meni koji je Pacov pripremio je prilično jasan, bez posebnih objašnjenja, sve je pažljivo organizovano, svaka stvar brižljivo upakovana u smeđi papir i uvezana vrpcom, sa ručno ispisanim nazivima I spakovana u neodoljive teglice I flašice. Ja sam, na osnovu onoga što je Pacov pripremio, ali I navika moje porodice kada je piknik u pitanju, za vas pripremila par ideja za jednu sjajnu gastronomsku avanturu u prirodi!meni

  • Hladna piletina – pile (koje je celo odležalo u marinadi – malinovo ulje, kašičica senfa, prstohvat čilija, kašika-dve soja sosa, so, biber I kašika meda – bar 24h) možete da ispečete dan pre piknika I u foliji ga ostavite da prenoći – možete ga jesti tako ili, eventualno, u sendviču, sa dosta potočarke ili rukole, ementalerom I čeri paradajzom
  • Hladna govedina – na ovom mestu vam predlažem (ukoliko ne želite da, pored pileta, pripremate I pečenicu u marinadi), kupite malo dobre goveđe pršute (tanko isečene), ili, možda, pripremite biftek, sa dosta bibera (kao “pepper steak”), koji možete da jedete I hladan. Well done!!!
  • Šunka – to je, valjda, jasno…I najbolja je za sendviče (sa nekim dobrim hlebom od ražanog brašna I maslinovog ulja)
  • Goveđi (ili svinjski) jezik – može da se kupi u svakoj boljoj mesari, ali mi ga, izvinjavam se, nikada nemamo na meniju (ali, možete da probate recept po kome se jezik kuva u supi, sa crnim lukom, celerom, šargarepom, paškanatom…, a zatim kuvan oguli, iseče na kriške I služi sa umakom po želji)
  • Mesni narezak/pašteta – recimo, domaća pašteta od pilće džigerice, spakovana u teglicu (250g pileće džigerice, manji crni luk, prstohvat šećera, 100ml belog vina ili nekoliko kašičica konjaka ili vinjaka, oko 100g dimljene ili kuvane šunke, 50g samlevene masnije slanine, 125g putera, 100ml pavlake za kuvanje, senf, biber i so – džigericu I luk propržite, a zatim im dodajete ostale sastojke I sve fino sameljete ili u mašini za meso ili, eventualno, blenderu)
  • Sendviči sa potočarkom su, u stvari, vrlo ukusni, samo uz dodatak maslaca (a vi možete, naravno, da improvizujete – dodate, na primer, kuvana jaja) I, naravno, sa dobrim integralnim hlebom (možda ne znate, ali u XIX veku, potočarka je bila najčešći sastojak sendviča, tj, ručka radničkoj klasi)
  • Što se hleba tiče, običan (ili integralni baget) će biti odličan izbor
  • Teglica kornišona – sasvim jasno
  • Salata – predlažem salatu od “baby” spanaća, rukole, potočarke I suvog grožđa, sa dresingom od maslinovog ulja, meda, senfa, limuna, soli I bibera
  • I, konačno, piće – limunada sa dodatkom meda I nane, a možda i koje kapi sirupa od zove (ako mene pitate), mineralna voda (sodažije je, na žalost, teško naći) I pivo od đumbira (ili neka druga varijanta, izbor je veliki po radnjama)
  • Moj dodatak ovom senzacionalnom obroku je desert – predlažem krambl od šljiva I jagoda, lako se pravi, a lako ga je I poneti – elem, oko pola kg šljiva I isto toliko jagoda (krupno isečenih), uz dodatak cimeta, žutog šećera, vanillin šećera, muškatnog orašćića I prstohvat soli, staviti u maslacom podmazan pleh na 200 C, oko 30-40 minuta. Napravite testo od 120 gr maslaca, 160 gr žutog šećera I 300 gr brašna (to, u stvari, nije baš testo, više su mrvice) I izmrvite ga ravnomerno preko voća, a zatim pleh vratite u rernu na još 30 minuta. Služite sa neutralnom pavlakom!!!

Ponesite, naravno, svoje omiljeno karirano ćebe, svoj omiljeni escajg i posuđe za piknike i nedelja je vaša!

Naši piknici ispod one vrbe kod bake u selu su bili daleko skromniji (hleb i kajmak, poneki kolut domaće kobasice…), ali ih se sećam življe nego mnogih kasnijih, sa sjajnim društvom i probranim jelima, njihovi mirisu su jači, bolje življe, muzika koja ih prati je jasnija…priča koja ih prati je autentičnija.

Uživajte!!!

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s