Svet u palindromu

«Jer ja se stidim u snovima, ali se snova ne stidim…» – Orhan Pamuk, Sneg

Scena izgleda ovako:

Sedite pored vatre, u svojoj omiljenoj fotelji, umotani u ćebence, knjiga u krilu, pored vas šolja dobre kafe (ili čaja) i tanjir pun kolačića… Recimo:

MEDENJACImedenjaci_lead

Sastojci:

  • 250g maslaca
  • 250g žutog šećera
  • 500g meda
  • 950g brašna
  • 4 jaja
  • malo sode bikarbone
  • kašičica cimeta
  • 2 kašičice svežeg rendanog đumbira

Umutite sve sastojke i ostavite smesu da odstoji sat vremena u frižideru. Pripremite modlice (može i čaša), pospite brašno na radnu površinu i rastanjite masu na pola centimetra debljine. Stavite papir za pečenje na pleh i poređajte medenjake. Pecite ih na 170 C, dok ne dobiju lepu boju.Ostavite medenjake da se ohlade.

Glazura od belanaca:

  • 2 belanca
  • 330g sećera u prahu
  • 2 kašičice isceđenog limuna

Glazuru možete da obojite jestivom bojom. Sipajte je u kesu za zamrzivač, odsecite jedan kraj kese, da biste dobili rupicu. Ukrasite medenjake! Prijatno!

Ili, možda….

SOČNI KOLAČ OD MEDA I ORAHA

Sastojci:

  • 4 jaja
  • 100g šećera
  • 2 kesice vanilin šećera
  • 4 kašičice meda
  • 4 kašike prezli
  • 4 kašike glatkog brašna
  • 4 kašike pšeničnog griza
  • 1/2 kesice praška za pecivo
  • 200g mlevenih oraha (može i pola seckanih)
  • 1 kašičica cimeta
  • sok i kora limuna
  • Maslac za premazivanje pleha

Penasto umutite žumanca sa šećerom i vanilin šećerom. U ovu smesu dodajte mlevene orahe, med, prezle, brašno, griz, prašak za pecivo, cimet, sok i koru limuna. Dobro promešajte pa dodajte čvrst sneg od malo posoljenih belanaca. Manji kalup premažite maslacem, pospite brašnom i sipajte testo za biskvit. Pecite 45 minuta na slaboj vatri (160-170C). Dok je kolač mlak, prebacite ga na tanjir i dobro natopite prelivom od meda i limunovog soka.

PRELIV OmedD MEDA I LIMUNA (skuvajte zajedno sve sastojke):

  • 100g meda
  • 150ml vode
  • sok od 1-2 limuna
  • po ukusu vanilin šećer

Verovatno bi najidealnija pozadina za ovo bio nekakav planinski pejzaž prekriven snegom, mada…

Svako će vam reći da ja ne volim sneg! Ne volim zimsku odeću, smrznute prste, mokru obuću, bljuzgu koju u gradu sneg za sobom ostavi, proklizavanje, nemoguć saobraćaj…. Ne volim sneg ili ne volim sneg u gradu? Istini za ljubav, nisam euforična ni za snežnim padinama okupanim suncem, beskonačnim ponavljanjem spustova niz iste, jurcanje za tamnijim tenom na 2000 metara nadmorske visine….ne, ne, to, sasvim sigurno, nije moj “par rukavica”, ali sneg koji gledam korz “oznojeni” prozor, sedeći pored vatre, uz knjigu, dobar čaj (ili kafu, asnowflakeko mene pitate, uvek joj dajem prednost) I tanjir kolačića…e, TAJ sneg volim! I mogla bih, poput Eskima, da smislim desetine izraza da ga opišem (a, posebno “aqilokoq” – sneg koji  tiho I nežno pada), da, poput Pamukovog junaka Ka (turska reč za sneg je kar), surovu lepotu snega pretvorim u stihove, ili, bar, ovu priču, kojom se izvinjavam za neplanirano dugu pauzu na blogu.

U kaputu boje uglja, kupljenom u nemačkom egzilu, Pamukov Ka, slab prema porno filmovima, melanholično čeznući za Bogom, ulazi na scenu romana “Sneg”, kao Orhan Pamuk, kao njegov prijatelj, kao njegov alijas… Obojica su Turci, iz dobrostojećih, obrazovanih, istambulskih porodica, definitivno sekularne orijentacije, obojica su književnici, sličnog ukusa za žene…I jedan I drugi su autori dela po imenu “Sneg”…. Pamuk I Ka, takođe, dele I odredište – provincijski grad Kars na dalekoj, istočnoj turskoj granici I, mada ne putuju zajedno, obojica u Kars stižu u zimu, kada konture grada nestaju pod snegom. Ka u Kars stiže sredinom devedesetih, a Orhan Pamuk četiri godine kasnije kako bi dočarao iskustva svog prijatelja. Kars je savršena destinacija za ova dva putnika jer je, kao i većina pograničnih gradova, bio u sastavu različitih država – od Carske Rusije do novorođene Turske Republike i, kao takav, objedinjuje raznorodnost – Kars je oko 1000 km udaljen od Bosfora, koji se smatra granicom Evrope i Azije, ima svoj hotel Azija, ali se upravo njegove “baltičke” građevine zadržavaju u mislima pisca i njegovog junaka. Ironiju da je putovao duboko u Aziju da bi pronašao Evropu, nakon višegodišnjeg političkog azila u Nemačkoj, Ka savršeno razume. Za meštane Karsa upravo su njegov kaput boje uglja, kupljen u Frankfurtu, učeni istambulski govor i zapadnjačko obrazovanje, dokaz da je on suštinski usmeren ka zapadu, ne istoku.pamuk

Sam Ka se u Evropi nikada nije osećao kao u Evropljanin – proveo je dugih, usamljenih dvanaest godina živeći u izolaciji od ostatka sveta, čak i ostalih političkih izbeglica u Frankfurtu. Sve u vezi sa njim, zapravo, predstavlja nešto sasvim drugo – i sam politički azil u kome se našao rezultat je greške, policijske racije u kojoj je antirežimski tekst u novinama greškom pripisan njemu – Ka je izgnanik među izgnanicima.

U vreme kada Ka stiže u Kars, militantni program zapadnjačke modernizacije Kemala Ataturka gotovo da je bio samo deo nostalgičnih priča starijih meštana, a grad je ubrzano propadao, u memli politikanstva i verskog ektremizma. Sekularisti su u senci, a Kars, razoren siromaštvom i osećajem nemoći da se, u takvom kontekstu, čovek izdigne iznad obeshrabrujućih okvira, se sprema da izabere prvog islamističkog gradonačelnika (uz prisustvo kurdske gerile koja potkopava temelje Ataturkovog etničkog nacionalizma, udarne sile njegove nove države).

Ka se sa ovim tenzijama sreće već pri dolasku u grad, ovi antagonizmi duboko su usađeni i u korene njegove potrebe da uopšte dođe u Kars – pod maskom novinskog zadatka za koji ga je angažovao jedan istambulski dnevni list, za koji treba da napiše priču o mladim, veri privrženim Turkinjama koje su izvršile samoubistvo. Samoubistvo je za njih bilo beg od pritiska javnosti (i njihovih prorodica) da se, na javnim mestima, odreknu marama i svih spoljašnjih religijskih atributa, što je tema koja zadire duboko u sukob između islamske “renesanse” u modernoj Turskoj i kemalističke političke zaostavštine, koja je zasnovana na striktnom razdvajanju religije i države. Sve ovo, naravno, dovešće do toga da se Ka nađe na brisanom prostoru između porodica devojaka koje su izvršile samoubistvo, islamističkih krugova u gradu (deklarisanih i onih drugih), kao i njihovih, podjednako agilnih oponenata.sneg

Ka, neminovno, biva uvučen u beskrajne razgovore o turskom identitetu i njegovom klackanju između istoka i zapada, što je, zapravo, tema kojom se bave svi turski intelektualci koji žive u zemlji koja nikada nije prevazišla osećanje civilizacijske šizofrenije. U Karsu, gde je godinama političko nasilje bilo sastavni deo života, ova debata postaje pitanje od najvećeg značaja, koje do temelja potresa uspavanu provinscijsku svakodnevnicu. Špijuni i dojavljivači su na svakom koraku, državni službenici vode svoje lične ratove, umesto da se bave državnim poslovima – glava je bila u torbi svakome ko bi se našao sa pogrešne strane pitanja identiteta. Čak se i Ka, nedužni posmatrač, usamljeni esteta koji instinktivno saoseća sa potlačenima, pokazao sposobnim za smrtonosnu izdaju u ime ljubavi.

“Sneg” je, zapravo, knjiga o traganju i čudima koje traganje može da iznedri. Ka traga, ali ne traga za političkim razrešenjima – i sam njegov put u Kars, pod velom novinske priče o samoubistvima, motivisan je nečim sasvim drugim (nekim, tačnije) – Svilom, njegovom velikom ljubavi iz studentskih dana, koja se iz Istambula vratila u Kars, gde ocu, bivšem levičarskom aktivisti, pomaže u vođenju porodičnog hotela. Svila je razvedena i Ka želi da zauzme to mesto u njenom životu – mesto Muhtara, Svilinog bivšeg muža, koji se nalazi na čelu lokalne islamističe političke partije koja je u poziciji da dobije izbore. Ka je za sebe stvorio priču u kojoj Svila odlazi sa njim u Frankfurt i, mada ona prihvata njegovo udvaranje, događaji i okolnosti im ni najmanje ne idu u prilog, uključujući i prisustvo Sviline sestre Kadife, vernice koja saoseća sa devojkama koje su izvršile samoubistva.monument

Kroz sve političke intrige, verske i druge netrpeljivosti, ljubav ili ono što bi trebalo da bude, siromaštvo, lojalnost i izdaju, jedno je konstantno – sneg – gust, neumoljiv, svepokrivajući sneg. Ka se, naravno, nagledao snega u Fankfurtu, ali ovaj sneg u Karsu, Svilin sneg, sneg koji pada na meštane Karsa i njihove nade u iskupljenje, versko ili političko, u književnom smislu predstavlja srce ove knjige. Sneg izvlači sećanja na detinjstvo u Istambulu, ali donosi i zaborav, neumoljivi kusur vremena, melanholiju i kajanje. Ka u snegu pronalazi inspiraciju za svoje pesme, čuje zov duboko u sebi, jedini zvuk koji ga čini istinski srećnim, zov njegove muze – prvi put posle četiri godine on piše i, mada ne čuje reči, on zna da su pesme već napisane, čekaju na svom skrivenom mestu, isijavaju moć i lepotu sudbine.

Jednu od pesama Ka naziva upravo «Sneg» i ona predstavlja uvertiru u čitav niz drugih pesama (devetnaest) kojima će ispuniti svoju beležnicu  i, bez obzira na različite slike i motive, predstavljaju nekakvu mističnu celinu. Kasnije će Ka «biti u stanju da vidi» da može da ih piše u formi pahulje, ili nekakve zagonetke u najboljoj tradiciji sufijskog misticizma (jedan islamista ga naziva «modernim dervišem»). U svom razgovoru sa sufijskim šeikom, Ka objašnjava da čezne za verom, ali da mu je nemoguće da prihvati strukturu i konzervativnost islama – zapadnjak u njemu je zbunjen. Njegov razgovor sa šeikom simbolično je oživljen u pesmi «Skrivena simetrija». Kada Ka, mnogo kasnije, bude razmišljao o tome kako je napisao ovu pesmu, setiće se da je imao viziju pahulje – ta pahulja je, tako je odlučio, bila minijaturni prikaz njegovog života, ovo je bila pesma koja je otkrila smisao njegovog života. Baš kao što se i pesma opire jednostavnoj analizi, teško je utvrditi šta je on u tom trenutku, zapravo, odlučio i koliko je njegov život bio određen skrivenom simetrijom čijim se otkrivanjem ova knjiga i bavi.kars

Iako ne uspeva sasvim da “dosegne” Boga, Ka, tokom svog boravka u Karsu, nailazi na ove simetrije svuda oko sebe i prihvata nezemaljsko  poreklo pesama, inspiranih ovim simetrijama. Inspiracija, kako je on vidi, predstavlja nešto što dolazi spolja, gotovo uprkos njemu – na jednom mestu će reći da brzina kojom se sve desilo predstavlja dokaz da ni pesme koje su usledile, kao ni sam svet, nisu njegovo delo. Ka se nadao da su mu pesme poslate da ga uteše, da povrate nadu, ali on je, kada se sve završilo, i dalje osećao bol. Umetnost donosi prevazilaženje patnje – na kraju, to je bilo najbliže verovanju što je Ka ikada iskusio, ali to ga neće spasiti, a neće ni ljubav!

Četiri godine kasnije, Pamukovo traganje dovodi ga u Kars da sazna bar nešto o delu svog mrtvog prijatelja i napiše knjigu, sačuva deliće svog sećanje na njega (pre toga je već posetio i stan u Frankfurtu u kome je Ka živeo, ali nije našao njegovu beležnicu sa pesmama), pokušavajući da rekonstruiše nastanak pesama, pronađe nešto u lokalnim arhivama. Prateći stazu svog nesrećnog prijatelja, Pamuk nagoveštava da je Ka, možda, našao posthumno iskupljenje, kroz umetnost, kroz mistično jedinstvo, izvan religije, koje je pronašao u svojoj pesmi «Sneg».

Prateći njegove korake kroz Kars, možemo da vidimo skrivenu simetriju, shvatamo da smo u nekoj vrsti palindroma. Iako ne možemo da znamo na kojoj osi pahulje se nalazimo, ostaje osećaj da je mistično jedinstvo koje je Ka tražio, a Koje je Pamuk sledio i prizivao nadživelo ubistvo pesnika i gubitak njegovih pesama – Pamuk, novinar, usput rasvetljava nedoumice svoje zemlje u pogledu identiteta I krize poverenja između islama i zapada, sa dubinom koja se u književnosti retko sreće.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s