Kratki let velškog zmaja

on

„Kada spalite mostove za sobom, od toga može da ispadne lepa vatrica…“ (Dilan Tomas – 1914 – 1953)

Ako pitate mene, pisati o Dilanu Tomasu podjednako je teško kao pisati o tome kao izgleda biti živ – ne postoji nijedan pesnik čije reči su tako snažno uticindex.jpgale na mene (možda, donekle, Volt Vitman, ali o tome drugi put),  nijedan čije je viđenje ovozemaljskog života tako puno gladi za življenjem. U jednom pokušaju da objasni sebe, rekao je da ga definišu tri stvari – to što je bio Velšanin, pijanac i beskrajno zaljubljen u ljudski rod (posebno žene).

U skrivenim ćoškovima Svonsija Tomasovog detinjstva, inspirisan roditeljima koji su ga podržavali u nameri da postane pisac, a posebno ocem koji mu je naglas čitao Šekspira, Dilan Tomas je zakoračio putem turbulentnog pesničkog života u kome je njegov talenat bio prepoznat, a u kome je, ipak, bio više zapamćen kao pijanac nego kao pisac. Prvu pesmu “His Requiem” prodao je lokalnim novinama u Kardifu, mada je ona bila uglavnom tretiranakao delo nekog drugog pisca. Pisao je o smrti, izgubljenoj nevinosti, nostalgiji, svom detinjstvu. Vels, u kome se kao mlad osećao strahovito izolovan, inspirisao je mnoge njegove stihove i okrenuo ga introspekciji. Za razliku od svojih savremenika T.S Eliota i V.H. Odna, Tomas se nije bavio socijalnim i intelektualnim temama, a njegovo pisanje, intenzivna lirika, egzotična senzualnost prožeta paganskom, (skoro) primitivnom ineligencijom  više podsećaju na romantičarsku tradiciju i pogađaju vas u trenutku. Poetske staze kojima je Tomas tumarao, magija kojom svaki njegov stih odjekuje toliko su nesvakidašnje, toliko zbunjujuće da bi za njihovo razumevanje bilo neophodno zahvatiti vodu sa istog izvora sa koga je Dilan Tomas pio i sresti istu onu Gvilion (velška planinska vila), koju je on davno sreo na nekom od velPicture6ških puteljaka ili raskršća.

„Ne odlazi tiho u tu blagu noć“ je, sasvim sigurno, najpoznatija vilanela (pastirska pesma sastavljena iz neparnog broja terceta i završena strofom od četiri stiha, ali i seoska igra) u engleskoj poeziji i, bez sumnje, najbolja pesma koja je izašla iz pera Dilana Tomasa. Pesma je napisana 1945, kada je Tomasov otac, profesor književnosti i veliki zaljubljenik u Šekspira (čija je dela stalno čitao pesniku dok je još bio dete) bio ozbiljno bolestan. Pesmu je objavio nakon očeve smrti, kao protest mirnom prihvatanju smrti, objašnjavajući različite puteve otpora smrti, borbe do poslednjeg daha.

Dilan Tomas je jednom prilikom (pri kraju svog suviše kratkog života) zapisao da je dobra pesma „doprinos stvarnosti“. Što se njega tiče, ovaj doprinos je bio vidljiv i u njegovim proznim i dramskim delima koja sadrže osećanja i misli zajedničke svim ljudima, bez obzira gde i kada žive (ili su živeli) i koja su trajno izmenila način na koji je engleski jezik pre njega korišćen u književosti.Picture1

Značajan broj Tomasovih pesama nudi snažan, prizeman odnos prema smrti, u jednoj čak objašnjava razloge za to što je odbio da žali nad detetom poginulim tokom vazdušnih napada na London. U „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“ smrt „stiže kući“ – u pitanju je njegov otac. Ironija vezana za ovu pesmu je što se, nedugo nakon što je ispisao ove prkosne reči, i sam Dilan Tomas zaputio „tužnim visinama gore“, pa se, na neki uvrnut, kvazi-proročki način, ova pesma može smatrati autobiografskom (Za iskustvo koje ne bi trebalo da propustite, poslušajte Dilana Tomasa kako čita „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“. https://youtu.be/3XMaJanGuWI).

Pesma se otvara pesnikovim zahtevom upućenim ocu – da ne bude „blag“ prema smrti, da ne prihvati smrt bez reči, već da se bori svom snagom, do samog kraja i dalje. „Blaga noć“ zapravo se odnosi na „dobru smrt“ , a pesnik ohrabruje oca rečima „žesti se, besni..“, bodri ga da se svom silinom odupre smrti.  Druga strofa opisuje stav i osećanja mudrih ljudi koji shvataju da su blizu smrti (ovi „mudri“ bi mogli da budu filozofi ili učeni ljudi) – budući da oni znaju da je smrt neizbežna, ne žele da je prihvate pasivno. Učeni ljudi su cenjeni i uvažavani zbog svojih mudrih i učenih reči – nije im stalo do toga da svojim rečima utiču na druge. Znaju da je dug put pred njima, da mnoge reči još nisu izgovorili ili zapisali, a mnogi ciljevi su im ostali nedostižni i zbog toga se grčevito drže života, do samog kraja, do ostvarenja cilja.

Trećom strofom Dilan Tomas predstavlja način na koji se „dobri“ ljudi suočavaju sa svojim krajem.  „Dobri“ su moralisti, ljudi koji žive „ispravnim“ životom. Dilan Tomas veruje da istinsku dobrotu predstavlja borba protiv neminovnosti smrti  – svom snagom i do samog kraja. „Poslednji drhtaj“ se verovatno odnosi na na način na koji ovi ljudi umiru – kao morski talasi koji se razbijaju o stenu, u poslednjem drhtaju gledajući smrti u oči. „Naricanje“ ima dva značenja – osnovno, koje se odnosi na plakanje i glasno izražavanje osećanja i drugo koje predstavlja žal, poslednji jecaj odlazeće duše. Uvala je, naravno „zelena“ jer buja od života, rastinja, morske trave i algi. U četrvrtoj strofi, pesnik se bavi „divljacima“ i njihovim odnosom prema smrti. Budući da su čitav život zauzeti radeći nešto, zaboravljaju da su smrtni.  Život im prolazi u ispraznim avanturama i jeftinim uzbuđenjima. Oni se ne predaju, grčevito se drže svog životnog stila, svojih avantura, nadajući se mogućnosti da neke greške isprave.  „Divljaci“ se, možda, odnose i na pesnike koji svojim rečima krote lepotu prirode – „sunce love“, „opevaju mu let“.Picture4

„Trezveni“ u petoj strofi shvataju da, iako su slabi i gube vid, još uvek mogu da se usprotive smrti. „Sumračni pogled“ se, vrlo verovatno, odnosi na Tomasovog oca koji je izgubio vid. Ovi ljudi ne žele da zgasnu kao sveće, već da zablješte kao meteori, oni znaju da će umreti i baš zbog toga poslednji pogled svetu upućuju sa bljeskom u oku, u nadi da će videti još nešto pre nego što zauvek napuste pozornicu. U poslednjoj, šestoj strofi, pesnik se obraća ocu. „Tužne visine“ se odnose na blizinu smrti. On od oca traži da ga kune i blagoslovi, pristaje na sve, moli ga da se, sa strašću i silinom, odupre smrti, umesto da je tiho prihvati, kao poslednji blesak …“dok svetlost se gasi“.

A Dilan Tomas se ugasio u alkoholu – romantična slika pijanog pesnika sa ne-baš-romantičnim epilogom. U svom poslu i vezama bio je opterećen brigama, nemaštinom, fazama autodestruktivnosti, što je u velikoj meri i oblikovalo njegovu ličnost. Umeo je da bude beskrajno šarmantan, ali je često igrao ulogu neprijatnog, nadobudnog i namćorastog anarhiste, sve, naravno, natopljeno ogromnim količinama alkohola. Na probama za svoj poslednji „nastup“ (u Njujorku – u toku snimanja „Pod mlečnom šumom”), počeo je mnogo da pije, što je bilo praćeno fazama prejedanja i završavalo se kajanjem. 4. novembra napustio je hotel na sat i po i otišao da potraži neko piće – kada se vratio izgovorio je reči koje su postale sastvni deo legende o Dilanu Tomasu: “Popio sam 18 čistih viskija. Mislim da je to rekord“. Pet dana kasnije je umro. Imao je 39 godina.Picture3

Velška kuhinja

Tradicionalna velška kuhinja okrenuta je potrebama „radničke klase“ – ribarima, farmerima, rudarima i fabričkim radnicima – sveže povrće iz bašte, riba (uglavnom losos i pastrmka), krabe, jastozi, svinje uzgajane na porodičnim farmama, velška jagnjetina i govedina..čine osnovu gotovo svih tradicionalnih velških jela. Jedno od najpoznatijih i najčešće pripremanih jela je „cawl“, vrsta čorbe koja se kuva na otvorenoj vatri i sadrži sve tipične velške sastojke – slaninu, jagnjetinu, praziluk, krompire, kupus i rotkvu. Recepti za ovo jelo razlikuju se od regije do regije i u zavisnoti od doba godine u kome se priprema, sastojci se sezonski prilagođavaju. Samo u Velsu i nekim delovima Škotske i Irske vrsta lisnate morske trave – Porphyra umbilicalis, prikuplja se i prerađuje za prodaju. Prodaje se delimično termički obrađena (skuvana) u mnogim prodajnim lancima u Velsu – „bara lawr“ ili „lavabread“ najčešće se jede sa ovsenom kašom i slaninom i obično za doručak.

„Caerphilly“ je vrsta blagog belog sira koji se tradicionalno spremao u Južnom Velsu i verovatno je najpoznatiji velški sir. Danas se ovaj sir sprema još samo u zapadnim delovima Engleske. Brdski predeli Velsa (gde se gaje ovce i koze) postojbina su ovčijih i kozijih krem-sireva.

Velšani obožavaju ispijanje čaja! Tradicionalni „bara brith“ (čuveni velški hleb), Teisen lap ( tanak, sočan voćni kolač), kolači sa kimom i medom nezaobilazni su deo svake čajanke. Ovi kolači još uvek se pripremaju širom Velsa, iako su stari (moglo bi se reći drevni) recepti prilično prilagođeni savremenim kuvarskim tehnikama. Tu su naravno, i nebrojene varijacije uštipaka, palačinaka i krofni…

Ukoliko ste pobornici zdrave hrane, sigurna sam da će čuveni velški „bara brith“ za vas biti savršen doručak ili užina. Može da se sprema i sa kvascem, a najbolji je sa puno maslaca.

Sastojci:

450g mešanog suvog voća

250g smeđeg šećera

300ml toplog crnog čaja

2 supene kašike mešavine začina (cimet, muškatni orašćić, karanfilić, đumbir..)

450g brašna

1 prašak za pecivo

1 jaje

Suvo voće potpite u oceđen crni čaj i ostavite preko noći. Sledećeg dana zagrejte rernu na 170C i pleh prekrijte papirom za pečenje (najbolje je da koristite uski pleh kakav se kod nas koristi, npr, za pripremu „komisbrota“, koji je naša – doduše, uvezena – verzija „bara brith“-a). Moja prva sećanja na baku vezana su upravo za njen „komisbrot“ sa orasima i suvim grožđem.Picture2

Dodajte ostale sastojke voću i dobro promešajte. Ulijte ovu smesu u pleh i pecite oko jedan i po sat. Sigurna sam da ćete uživati, a posebno ako ste ljubitelji čaja! A, ako vam kuvanje ide u ruke, možda možete i da računate na pomoć Buke.  Buka je velška verzija Braunija – vrlo rado će bućkati maslac ako su kuhinja i ognjište dobro počišćeni, a činija pavlake postavljena uz naloženu vatru. Ako se , međutim, prema njemu loše postupa, Buka će se razbesneti i prestaće da radi – lupaće o zid, bacaće stvari, pa čak i ljude, kroz vazduh, štipaće one koji spavaju, uništavaće odeću, glasno će odavati tajne, urlikaće i tući one koji su ga naljutili. Buka ne podnosi trezvenjake i ljude sa dugim nosevima. Oko dugih noseva vam ne mogu pomoći, ali, da biste izbegli da bude kvalifikovani kao „trezvenjak“, ovaj hleb (kolač, zapravo) sjajno ide i uz pivo!

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s