„Pre nego što počneš da jedeš, zahvali se hrani“ – izreka Arapaho Indijanaca
Jedan od istorijskih događaja koji je presudno uticao na razvoj severnoameričke kulinarske tradicije (pre svega SAD), ali i jednog savremenog trenda (koncepta), popularnog kao “tailgating” odigrao se 1866. godine. Čarls Gudnajt, rančer, preduzetnik i bonvivan iz Teksasa, rešio je gorući problem kaubojskog načina života, tako što je teretna kola Studebeker, koja je koristila američka vojska, pretvorio u prvi “chuck wagon,” kola sa poljskom kuhinjom. Dizajn je bio jednostavan, kompaktan i trajan. 
Potpuno opremljena mobilna kuhinja Čarlsa Gudnajta ne razlikuje se, u suštini, od kuhinje današnjih “tailgater“-a.
Gudnajtov izum postao je izuzetno popularan nakon Građanskog rata, budući da se trgovina govedinom, pre svega u Teksasu, širila velikom brzinom. Veliki broj rančera gajio je stoku u delovima zemlje u kojima nije postojala pruga, što je značilo da su, seleći svoja ogromna stada, mesecima morali da se hrane „na putu“. Gudnajt je modifikovao Studebeker vagon, izdržljiva kola koja je koristila američka vojska, kako bi ga prilagodio potrebama kauboja koji su gonili stada na prodaju iz Teksasa u Novi Meksiko. U zadnji deo kola dodao je kutiju sa policama i fiokama za skladištenje namirnica i pokretni pokolpac, koji je mogao da se koristi kao „radna površina“ za pripremu hrane. Na kolima je bilo i bure sa vodom, kao i šatorsko platno u kome su držana drva za loženje.
Kada je izbor namirnica u pitanju, ove mobilne kuhinje uglavnom su raspolagale onima koje su bile lake za čuvanje – pasulj, usoljeno meso, kafa i biskviti od kiselog testa. Zalihe su se obnavljale „usput“. Nije bilo svežeg voća, povrća ili jaja, a svežeg mesa bilo je samo u slučaju da se životinja povredi tokom seljenja stada, pa je morala da bude ubijena. Na meniju se mogla naći masna slanina, usoljena svinjetina i govedina – sušena, usoljena ili dimljena. Kola su bila opremljena i buretom sa vodom, kao i jednostavnom opremom za loženje, kako bi hrana mogla da se kuva ili podgreje. „Kuvar“ koji je bio zadužen za kola, često je bio i zubar, berberin i bankar. „Chuck wagon“ je naziv dobio po sleng izrazu za hranu – „chuck“.
U današnje vreme, mobilne kuhinje koriste se u kulinarskim takmičenjima i manifestacijama, ali i u jednoj vrsti konjskih trka, koja i nosi naziv „Chuckwagon race“.
Kulinarska revolucija odnosi se na pokret nastao šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, na elementima Pokreta za slobodu govora, kada su društveno-politička pitanja počela u velikoj meri da utiču na način ishrane Amerikanaca.
Kulinarska revolucija najčešće se vezuje za ime Alis Voters, vlasnice restorana u Berkliju, u Kaliforniji. Mantra o korišćenju svežih, lokalnih i sezonskih namirnica, koju je ona negovala u svom „Chez Panisse“ restoranu, kao i vlasnici drugih restorana koji su propagirali „novu američku kuhinju“, u velikoj meri je uticala na izbor namirnica, jela, ali i način pripreme i u restoranima i u domovima – tako je nastala kalifornijska kuhinja, ali i širi pokret u kulinarstvu SAD.
Alis Voters je razvila novi pogled na značaj ishrane –
„Nije dovoljno samo da se oslobodite politički i seksualno – morate da oslobodite sva svoja čula“. Verovala je da obedovanje u društvu predstavlja progresivan društveni čin (u njenom viđenju, deo onoga što je poznatije kao „američki san“), posebno u Americi pedesetih godina prošlog veka, koju su simbolizovali TV i zamrznuta hrana. Predstavila je Amerikancima jela i namirnice koje se danas smatraju uobičjenima, kao što su salate i zeleno povrće.
Chez Panisse je otvoren 1971. godine i smatra se jednim od najuticajnijih ugostiteljskih objekata u SAD, mesto na kome je Alis Voters mogla da primeni svoje gastronomske odeje, uz korišćenje svežih, lokalnih, sezonskih namirnica.
Kuhinja Trinaest kolonija odnosi se na satojske, navike u ishrani i kuvarske tehnike korišžene u trinaest britanskih kolonija pre Američke revolucije. Nastala je iz različitih tradicija donetih iz zemalja kolonizatora, pre svega Engleske. Mnoge poljoprivredne kulture uvezene su preko trgovinskih veza sa Engleskom i Zapadnoindijskim ostrvima (Karibi). Određene vrste bolje su uspevale u Starom svetu, što je dovelo do zavisnosti od uvezenih namirnica koje su bile neophodne za funkcionisanje kolonista. Kolonijalna ishrana je, bez obzira na to, ubrzo prihvatila nove biljne i životinjske vrste koje su uspevale u Novom svetu.
U periodu koji je prethodio 1776.godini, nekoliko događaja je dramatično uticalo na ishranu američkih kolonista. Budući da više nisu mogli da se oslanjaju na uvoz iz Engleske i Zapadnoindijskih ostrva, okrenuli su se sopstvenoj poljoprivredi, odnosno njenom održivom razvoju.
Kuhinja Sjedinjenih Američkih Država reflektuje istoriju ove zemlje. Evropska kolonizacija donela je veliki broj novih sastojaka i kulinarskih stilova. Ti stilovi su se širili i razvijali tokom XIX i XX veka, u skladu sa prilivom doseljenika, što je uticalo na neverovatnu raznovrsnost i bogatstvo u kuvarskim tehnikama, odabiru sastojaka i načinu pripremanja hrane u čitavoj zemlji.
Američki starosedeoci koristili su određene metode za pripremu hrane, koji su se, kasnije, neminovno ukrstili sa evropskim tradicijama i stvorili osnove američke kuhinje. Kada su kolonisti stigli u Virdžiniju i Masačusets, odnosno bilo koju od engleskih kolonija na istočnoj obali Amerike, gajili su životinje zbog mesa i kože/krzna, na isti način na koji su to radili u Evropi. Kuhinja je bila slična njihovoj britanskoj kuhinji.
Američka kolonijalna ishrana zavisila je od mesta boravka. Najzastupljenija vrsta mesa bila je divljač – srnetina, meso medveda i bizona i divljih ćurki.
Korišćene su različite vrste masti i ulja biljnog i životinjskog porekla. Pre Revolucije, u Novoj Engleskoj su trošili velike količine ruma i piva, budući da im je pomorska trgovina omogućavala da relativno lako stignu do namirnica potrebnih za njihovu pripremu. (melasu, koja je bila osnovni sastojak ruma, nabavljali su sa Zapadnoindijskih ostrva). U poređenju sa severnim kolonijama, južne kolonije su negovale potpuno različite kulinarske stilove, ali i veoma raznorodno kulturno nasleđe.
U XVIII i XIX veku Amerikanci su počeli sa razvojem prehrambene industrije.
Najistaknutija crta američke kuhinje do današnjeg dana ostala je fuzija velikog broja etničkih i regionalnih stilova, pristupa i nasleđa i novih kulinarskih stilova. Sedamdesete godine prošlog veka bile su obeležene „talasom“ slavnih kuvara, poput Džulije Čajld i Grejema Kera.
Severnoamerička kuhinja, u savremenom kontekstu, odnosi se na kuhinju/e nastalu na teritoriji Severne Amerike (kanadska, američka, meksička…). Kuhinja Severne Amerike predstavlja simbiozu različitih međunarodnih gastronomskih pravaca, kuhinja i kultura – američkih Indijanaca, jevrejskih doseljenika, azije i, pre svega, evropske kuhinje.
U širem smislu, severnoamerička kuhinja obuhvata i centralnoameričku i karipsku kuhinju, budući da teritorijalno pripadaju Severnoj Americi, bez obzira na razlike u tradiciji, načinu pripreme, sastojcima i kulturi ishrane.
Pojam regionalne kuhinje je prilično nedefinisan, budući da se, recimo, kuhinja Portorika značajno razlikuje od kubanske, uticaj meksičke kuhinje vidljiv je i u Teks-Meks konceptu, ali i Meksi-Kali konceptu; sa druge strane, kuhinje Mičigena i Ontaria imaju više zajedničkih karakteristika nego što imaju sa gastronomskim trendovima i nasleđem Ajove ili Manitobe.
Osnovna podela (geo-kulinarska) bila bi sledeća: kuhinja SAD, Angile, Belizea, Bermuda, Kanade, Kostarike, Kube, Grenlanda, Gvatemale, Haitija, Jamajke, Meksika, Nikaragve, Paname, Portorika, Santa Lusije i Salvadora.
COOXnBOOX 