O punjenim paprikama i moralu

O punjenim paprikama i moralu…

“I možda sam upravo to radio celog života, a da nisam ni znao: produžavao u vremenu, dok sam rastao, sazrevao i stario, priče koje su moje detinjstvo ispunile uzbuđenjem i avanturama.” Mario Vargas Ljosa

Kao dete nisam volela punjene paprike – tačnije, većinu jela nisam volela, ali ja sam odrasla u vreme i u vaspitnom sistemu u kome naše roditelje nije posebno zanimalo da li ti nešto voliš ili ne voliš i koje su tvoje preferencije kada je hrana u pitanju. Osnovna vaspitna metoda bila je sadržana u par rečenica, tipa: To morate da pojedete! (brat i ja), Ako to ne pojedete danas, biće vam i sutra za ručak ili Sedećete za stolom ceo dan – sve dok ne pojedete sve iz tanjira…Priznajem da moja doslednost (kada su moja deca u pitanju) stoji na VRLO klimavim nogama. Elem, punjene paprike sam počela da jedem mnoooogo kasnije i to, uglavnom, u posnoj varijanti (pirinač + orasi), kada sam shvatila da to ne mora baš uvek da bude paprika+mleveno meso kobinacija, a, otkrivanjem neverovatnog bogatstva boja i ukusa latinoameričke kuhinje i punjene paprike postale su «poslastica»… Punjene paprike (a i mnogo drugih jela) počela sam da jedem za vreme studija, budući da smo svi živeli po principu “potroši sav novac na pljuge i izlaske, a za hranu ćeš se već snaći..”, kada je sve što ti nije remetilo budžet namenjen provodu bilo dobra hrana…(oni među nama koji nisu bili redovni u studentskim menzama, hranili su se “od torbe do torbe”, tačnije, na svakih par dana, nečija mama bi poslala “torbu spasa” i životni ciklus se nastavljao). Otprilike u to vreme, upoznala sam i Ljosu….

Mario Vargas Ljosa je, po mišljenju mnogih, glas Latinoameričke literature, nezaobilazan kao politički aktivista i vatreni borac za odbranu španskog pisma, dobitnik prestižne Servantes nagrade, novinar, pisac, kritičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost… Moj prvi susret sa Ljosom i početak “veze” (J) koja do danas traje, bila je knjiga “Tetka Hulija i piskaralo”, priča o 18-godišnjem studentu koji se zaljubljuje u 32-godišnju razvedenu sestru svoje ujne (tetka je naša varijanta istine), omaž Ljosinoj zabranjenoj mladalačkoj vezi….i to je bilo to! Znala sam da ću Ljosu čitati ceo život,  neke knjige i više puta i da ću, mnogo godina kasnije, jedne ovakve večeri, pisati nastavak svoje priče sa Ljosom… “Zelena kuća i piskaralo”…

“Zelenu kuću” većina kritičara smatra za njegovo najvažnije delo, a ja lično i za “najteže”.Ono što knjizi daje poseban ton je da ne postoji jedan junak, sam za sebe, u pitanju su isprepletane priče koje se vrte oko šest ključnih likova, stanovnika regiona Pijura na severozapadu Perua. Njihova priča se, u Ljosinom kaleidoskopu, postepeno gradi, a zaplet je složen i, na momente, teško rezumljiv – napisati nešto o “Zelenoj kući”, a posebno ako to radite iz uloge entuzijaste,  a ne profesionalca, samo po sebi je podvig.

U zabačenom selu Santa Maria de Nijeva živi Bonifasija, mlada Agvaruna indijanka, iskušenica… Bonifasija pušta dve devojčice-štićenice manastira da pobegnu, jer joj je teško da prihvati činjenicu da su ih vojnici prisilno odveli iz njihovih koliba u prašumi, u pokušaju da ih “civilizuju”. Jedna priča, dakle, prati njen put, od izbacivanja iz manastira, od iskušenice do prostitutke (umetničkog imena «Šumska ruža») i njene odnose koji će uticati na ostalih pet glavnih likova. U međuvremenu, druga priča prati Don Anselma, stranca koji se pojavljuje i zbližava sa meštanima (kasnije postaje i vlasnik Zelene kuće, bordela koji je sagradio na izlasku iz grada, oko čijih usluga će se širiti najneverovatnije priče, sve dok ne preraste u mit). Debakl i tragedija Don Anselma, kroz niz transformacija, pretvaraju u nekakvog «kvazi Orfeja», figuru poznatu kao «harfista». Paralelno se odmotava klupko priče o japanskom trgovcu-beguncu Fušiji i njegovoj ulozi u razvoju ovog regiona i ispisuje pozadina događaja koji prate Litumu, vojnika i lokalnog miljenika, koji postaje «pandur» i koga korumpirani General šalje da zaustavi eksploataciju indijanskih plemena od strane trgovaca kaučukom. Tu su konačno i priča o Laliti, Fušijinoj ženi i Adrianu Nijevesu, koji koristi muškarce koji koriste Lalitu – Adrianu Nijevesu, rečnom «pilotu», čiji se život neminovno prepliće sa životima ostalih likova, budući da je on za sve nezaobilazni faktor života na reci – od ilegalnih trgovaca do vojnika koji će ga kasnije loviti.

Sama struktura je takva da bi mu, verovatno, pozavideo i sam Vilijam Fokner. Priče se kreću napred-nazad hronološki, iz bezbroj perspektiva, a svako poglavlje je takvo da se teško može razumeti dok ga ne složite, kao deo, u veliku slagalicu.

Jedan od dva osnovna okvira priče/a je neprekidna rekonstrukcija prošlosti, odnosno uloge koju je slavni begunac, trgovac Fušija, odigrao u svojoj trgovini sa različitim plemenima, i tome kako je jedina osoba na koju je na kraju mogao da se osloni bio njegov pouzdani partner Don Akilino, odnosno, kako popunjava «rupe» u sećanju na vreme kada Akilino nije bio tu.  Ljosa koristi tehniku «slika u slici» kako bi «skočio» sa  dijaloga u sadašnjem vremenu na stvarne scene na koje upućuje – gotovo fotografske snimke različitih  dijaloga, kao da istovremeno dramatizuje i, iz Fušijine perspektive,  objašnjava iste fiktivne događaje Akilinu. Ovakvi skokovi su česti i, na prvi pogled, teško ih je pratiti, ali, vremenom, uz pomoć ponavljanja, njihov kontekst postaje očigledan i oni se međusobno dopunjuju. Struktura drugog okvira prošarana je elementima toka svesti, sa fokusom na različitim, čak i perifernim, gotovo nebitnim, likovima. Ovi skokovi, zapravo, popunjavaju praznine u šest različitih priča.

Ljosa koristi dihotomije da, u svom oživljavanju dela peruanske istorije, opiše probleme I protivrečnosti koje čine okosnicu priče. “Divljaci” protiv “civilizovanih”; prašuma je osnovna metafora za kompleksnost, nered, divljaštvo. Kao simbol neobuzdanosg rasta i bujanja, prašuma asocira i na neumoljivu lepotu, a njena plodnost je neraskidivo vezana za smrt i propadanje – životni ciklusi od toga zavise. Dva od šest glavnih likova će se razboleti i “propasti”. Sama regija je na granici pustinje i prašume, prepuštena neobuzdanom bujanju i nanosima peska iz pustinje.  Svi likovi su, na neki način, zatočenici – ropstva, «civilizacije», sopstvenih slabosti, mana ili vrlina.

Ovaj svojevrsni binarni sistem zaokružuje živote svih šest protagonista, deleći ih, u smislu njihovih dela na «izdajnike» i «nevine» – Fušija koji iskorišćava domoroce nasuprot Anselmu koji iskorišćava žene i slabosti muškaraca; Bonifasija, kurva-siroče i narednik Lituma, «kurva» svoje vlasti i, konačno, Lalita, koja izdaje svoje ljubavnike, i Nijeves, nevini žrtveni jarac.

Nemir i nekakvo nejasno osećanje tuge su, bar kada sam ja u pitanju, moje iskustvo iz čitanja «Zelene kuće». Dok čitate knjigu, i vi ćete se verovatno navići na «skokove» u dijalozima, ali, ono što je meni nedostajalo je malo više konzistentnosti kada su u pitanju unutrašnji monolozi. Ljosina sposobnost da daje «život» likovima koji nose priču nije sporna – sumorna ironija koja se provlači kroz sve segmente priče je sjajna – pitate se, zapravo, ko je u Pijuri «civilizovan», a ko «divljak»… Ko su prave prostitutke – dame u «Zelenoj kući» ili predstavnici vlasti koji bi trebalo da zavedu red. Iako su pravci u kojima se priče odvija na momente zbunjujući, Ljosino umeće da svaku pojedinačnu priču dovede do savršenstva potpuno neutrališe zbunjujuću strukturu. Nijedna lična sudbina ili dovoljno ubedljiva ideja ne uzdiže se iznad narativnog pejzaža, nijedna nije fokus ovog Ljosinog kolaža – čini se kao da je izabarao Bonifasiju i Don Anselma da budu katalizatori priče, ali oni sami kao da nisu dočekali svoj momenat,  gotovo kao da sudbine Pijuranaca nisu dovoljno važne da prežive u sećanju čitaoca.

“Zelena kuća” je mesto greha i korupcije – možda, oaza u pustinji, mesto nade i zabave, u koju god kategoriju da ga čitalac, na osnovu svojih verskih i moralnih ubeđenja i naklonosti ka piću, ženama i muzici, smesti. Jedno je, ipak, sigurno – za glavne likove u ovoj priči, «Zelena kuća» je centar života, a možda i smrti.

Mario Vargas Ljosa je, bez sumnje, jedan od najznačajnijih latinoameričkih predstavnika magičnog realizma, poput Markesa ili Izabel Aljende. Iako «Zelenoj kući» nedostaju neki elementi fantastike, ne nedostaje joj lirika i promenljivi vremenski okviri koji su karakteristični za magični realizam, na sceni prašumskih naseobina, bučnih bordela i uspavanih sela.

Elem, dok vas priča, u skokovima, vodi od jednog do drugog mesta i trenutka, možete da pratite sudbinu Bonifasije, kao neukrotive Agvaruna devojčice, koja dolazi u sukob sa kaluđericama u Misionarskoj školi i, konačno, kao prostitutke u «Zelenoj kući». U jednoj sceni, Don Anselmo je vlasnik bordela, u drugoj, napaćeni starac. Naoko nepovezane priče se prepliću i dobijaju sasvim novo značenje u svetlu kasnijih otkrića. U međuvremenu, u pozadini, neumoljivi tok napretka utiče na sve – od domorodaca u njihovim udaljenim selima, preko užurbanih gradova, ali ostaje za razmišljanje da li je taj progres zaista pozitivna životna sila ili je samo glasnik gubitka svega što im je bilo drago.

“Zelena kuća” će vam se, na trenutke učiniti nemogućom za čitanje, ali, ono što je zaista izuzetno u ovoj knjizi je upotreba “toka svesti” u delovima koji se odnose na domoroce. Glasovi se mešaju i preklapaju, a zbunjujuće misli “bombarduju” čitaoca, ali ta zbunjenost je samo bleda senka onoga što su domoroci morali osećati suočeni sa čudnim osvajačima čijoj su samovolji bili prepušteni.

“Zelena kuća” je, suštinski, priča o strasti – u pojednim situacijama, ova strast dovela je do prave ljubavi, iako, možda, na neočekivanim mestima. Pojedini likovi gaje strast prema religiji, pokušavajući da preobrate razularnu masu, dok druge vodi strast prema novcu i moći koja se hrani bezakonjem koje vlada u prašumi. Pojedini  sa svom strašću mrze “Zelenu kuću” I sve što ona predstavlja, a vama ostaje da čitate dalje, kako biste videli koja strast pobeđuje…

Peruanska kuhinja

Peruanska kuhinja predstavlja kolaž lokalnih tehnika i sastojaka, uključujući, naravno, i uticaje domorodaca (narod Inka, npr) ali i kulinarskog nasleđa brojnih doseljenika iz Evrope (španska, italijanska, nemačka kuhinja), Azije (kineska i japanska kuhinja) i Zapadne Afrike. Doseljenici su, u nedostatku ponatih sastojaka, svoju tradicionalnu kuhinju modifikovali upotrebom sastojaka koji su im bili dostupni u Peruu. Četiri osnovna sastojak peruanske kuhinje su, bez sumnje, kukuruz, krompir (i druge krtole), pseudo-žitarice (kao kinoa I amarant) I mahunarke (pasulj, bob), a Španci su doneli pirinač, pšenicu i meso (svinjetinu, govedinu, živinu).

Najpopularnija jela (čijoj su globalnoj popularizaciji doprineli neki od najpoznatijih svetskih kuvara današnjice) su

• seviće – hladna Humboltova struja koja prolazi tik uz peruansku obalu omogućava idealne uslove za eksploataciju morskih plodova. Ukoliko bi Peru imamo zvanično nacionalno jelo, to bi, svakako, bio seviće – sirova riba marinirana u soku citrusa. Voćna kiselna, zapravo, “skuva” ribu I daje joj izuzetan ukus. Jelo se obično začinjava crvenim lukom I aji paprikom I služi sa slatkim krompirom I vrstom andskog kukuruza sa krupnim zrnima (“Choclo”). Hrabriji gastronomi ne bacaju ni ostatke citrusne marinade, koju koriste kao napitak (poznat pod nazivom “tigrovo mleko”).
• Morsko prase – ne postoji način da se ovo kaže na drugi način – ovaj “izvor” mesa koji se koristi u mnogim domaćinstvima na Andima u ostatku sveta uglavnom je u ulozi kućnog ljubimca (da biste shvatili značaj morskog praseta u kulinarskoj tradiciji Anda, reći ću vam da u katedrali u Kusku postoji replika da Vinčijeve Tajne večere na kojoj Hrist i 12 apostola sede za stolom na kome se nalazi tanjir sa morskim prasićima). Meso, koje ima puno kostiju, obično se peče ili griluje i služi celo, često sa glavom. Ima prijatan ukus, nalik divljači – poput zeca ili jarebice.
• Ostala popularna jela su punjene ljute paprike (“Rocoto relleno”), peruansko-kineska fuzija -pržena govedina sa povrćem, soja sosom i pomfritom ili jukom (“Lomo saltado”), kremasta piletina sa čuvenom “aji” paprikom (“Aji de Gallina”), krompiri u ljutom sosu od sira (“Papas a la Huancaina”), grilovana goveđa srca…

Ja sam za ovaj put izabrala punjene ljute paprike (“Rocoto relleno”), najpre zato što je sastojke lako naći (ili bar najpribližnije), a i zato što na najbolji način dočaravaju svo bogatstvo ukusa Perua, ali i uzbudljive, slojevite Ljosine priče. Bilo kako bilo…

Punjene ljute paprike (“Rocoto relleno”)

Sastojci:

• 10 crvenih paprika “babura” (originalno, to su Capsicum pubescens, izuzetno ljute paprike, bar deset puta ljuće od halapenja)
• ½ šolje šećera
• 1/3 šolje ulja
• ½ kg mlevenog (ili sitno seckanog) junećeg mlevenog mesa
• 2 lista lovora
• 4-5 glavica sitno iseckanog crvenog luka
• 2 kašike mlevenog, pečenog kikirikija
• ½ kašičica suvog origana
• 5-6 crnih maslinki
• 2 tvrdo kuvana jaja, iseckana
• 1 kašika iskeckanog peršuna
• 2 kašike suvog grožđa
• 3 jaja
• ½ l pavlake za kuvanje ili evaporisanog mleka
• So, biber

*******

• 1kg krompira, isečenog na deblje kriške i skuvanog
• Oko 200 gr svežeg belog sira, isečenog na kriške
• 1 kašičica anisovog semena
• ½ šolje pavlake za kuvanje ili evaporisanog mleka
• 1 kašika maslaca
• 4 jaja
• So i biber

Budući da je kod nas teško naći ovako ljute paprike, a vi ste, s druge strane ljubitelj ljutog, u meso možete dodati neki od brojnih soseva koji se i kod nas mogu naći  – halapenjo, sasvim sigurno, ili čak i svež halapenjo koga možete da nađete u supermarketima. Paprike operite, odsecite im vrhove i odstranite semenke.

U međuvremenu, u tiganju propržite meso, lovorov list i neki ljuti sos (ili sveže čili ili halapenjo paprike). Dodajte luk, na vrh kašičice šećera, so i biber i pržite još 5-10 minuta. Skinite sa vatre i dodajte kikiriki, origano, masline, kuvana jaja, suvo grožđe i, ukoliko je potrebno, još soli i bibera.  Napunite paprike ovom smesom i smestite ih u pleh ili plitku šerpu u kojoj ćete ih peći.

U činiji pomešajte pavlaku za kuvanje (ili evaporisano mleko), jedno jaje, so i biber i ovom smesom prelijte paprike.

Umutite dva jaja dok ne budu baš penasta i stavite po kašiku jaja preko svake paprike, a zatim im stavite poklopce i smestite ih u rernu da se peku 15-20 minuta na 200 C. Služite sa prilogom od krompira…

Podmažite pleh maslacem, poređajte jedan red kuvanog krompira, red sira i malo anisovog semena  – ponavljajte ovo sve dok ne utrošite sav materijal. Umutite četiri jaja, pavlaku za kuvanje, so i biber i sipajte preko krompira i sira. Pecite na 200 C dok ne dobije zlatnu boju. Uz ovo jelo najbolje ide neko od južnoameričkih belih vina, recimo… Tabernero White Blend Blanco de Blancos…

¡Nos vemos!